Lost Masters Collection

Recimo zato što je jedno od bolje čuvanih blaga repa, najnepoznatiji poznati reper, omiljeni izvođač Liama Howetta, emsi koji je neizmerno važan za razvoj rep muzike od 1988. naovamo i autor jednog od najboljih pop albuma poslednje dekade 20. veka, Dr. Octagonecologyst.

Sam Kool Keith bi verovatno dodao: „Zato što su Outkast izgradili svoju priču na mojoj“.

Keith je par exellence dokaz kuda vodi geto ludilo. Uz Flavor Flava i Ol Dirty Bastarda on je autentični primer „loose cannon“ rep izvođača koji može malo da vas uplaši, da vas nasmeje do suza, i da vas šokira. Rođen i odrastao u kolevci repa, Bronksu, Kool Keith ima veliki deo zasluge što su Ultramagnetic MCs uspeli da izgrade kultni status među svim pravim rep slušaocima, uključujući Liama Howetta, producenta grupe Prodigy koji je bio veliki fan grupe i Kool Keitha.

Kool Keith je semplovan u nekoliko numera Prodigyja i upravo njegov glas peva:  „Change my pitch up, smack my bitch up“ u kultnoj numeri Give the drummer some. Takođe, to je Kool Keith koji repuje u numeri Diesel Power na Fat of the Land.

Priča o njegovoj karijeri posle raspada grupe 1993.  godine je vrlo bizarna, kao i gomila drugih detalja vezana koji se vezuju za njega. Napustio je Njujork, promenio obalu, preselio se u Los Anđeles i tamo snimio jedan od najunikatnijih, ako ne i najunikatniji rap albuma, pomenuti Dr. Octagonecologyst, koji je opet fascinirao belce, posle Public Enemya, NWA i Wu Tanga. 

Ova ploča je lansilara karijere dva ne-bela producenta, koji su kasnije ostvarili zapažene karijere i u pop miljeu. Njihovi pseudonimi su Dan the Automator i Kutmasta Kurt.

O čemu repuje Kool Keith? Možda bi lakše bilo odgovoriti na pitanje o čemu ne repuje. Toliki spektar referenci i metafora se retko sreće, a emsijevi koji su u stanju za takve stvari se mogu izbrojati na prste dve ruke. Pop kultura, pornografija, rep muzika i trendovi koje diktira, šou-biznis sa specijalnim naglaskom na NBA, sci-fi tematika, horor tematika, vozila koja se kreću na dizel gorivo... Kool Keith je kao izvrnuto, geto ogledalo američke kulture, simbolike kojom se ona bavi, koju koristi itd.

Ali za to ogledalo nikad ne pomislite da je negde izvan, da se postavlja kao neutralni, učeni posmatrač koji želi da vam „ukaže gde grešite“ ili da vam „pokaže neki put“. Sa Kool Keithom toga nema, ako on kaže da ste u sranju, on je verovatno tu sa vama, samo ima drugačiji stav.

O čemu se radi na ovom albumu? Deo šmeka Kool Keitha je u tome što on nikad nije vodio previše računa o kontroli kvaliteta, tako da je upisao u svoj rezime oko 20 albuma. Dakle, konzistentnost svakako nije njegovo glavno oružje i fanovi imaju pravo da budu skeptični i čak na pomen naslova Lost  Masters, jer se iz njega jasno vidi da je u pitanju kolekcija njegovih najopskurnijih radova, za koje je muziku radio sam.

Kao i MF Doom (emsi koji je najbliži za poređenje), Kool Keith je postao predvidljiv u svojoj nepredvidljivosti. Zna se da se može očekivati gomila opskurnih i bizarnih referenci i gomilu ciničnih i sarkastičnih napada na „rep glupake“. Nikad doduše nije bilo sasvim jasno koji je ugao napada Kool Keitha na rep industriju, što je njegova omiljena meta tokom sada već 24 godine karijere – da li to što on sam nikad nije uspeo da se onako kako je možda želeo probije u gornji ešalon, da li ta što zaista smatra da se prave stvari repa odvijaju u „podzemlju“, daleko od programa MTV, Hot 97, VH1, Grammy nagrada...

To je jedna od večitih čari slušanja Kool Keitha - cinizam i ogorčenost koji sipaju sa svih strana a za koje ne znate ni odakle tačno dolaze, niti šta treba da se uradi da bi oni nestali. U tom smislu, Lost Masters ne zaostaju ni za čim što se može očekivati od Kool Keitha.

Kada je muzika u pitanju, Kool Keith je na ovim stvarima sam radio matrice i iako to nije nužno recept za propast, na ova tri CD-a je to itekako monotono, recimo da svaka deseta stvar odskače. Muzika je užasno minimalna i repetativna i iako zvuči vrlo klaustrofobično i opasno (što je dobro), šmek se ispucava posle 20 minuta nemilosrdnog programiranja ritam mašine.

Bitovi nisu ništa drugo do čudna piskutanja, probadanja sintisajzera i vrlo jeftino otkucanih perkusija, što ima svoj šmek, ali na pomenutih 20 minuta. Sa druge strane, lirika I stil Kool Keitha su toliko dobri da drže pažnju sve vreme. Na ovom albumu skoro da nema slabog teksta i skoro da nema stvari gde Keith ne zvuči dobro i „gladno“.

Čini se da bi jedan instrumentalni remiks ovih stvari dao skoro remek-delo, ali s obzirom na temperament autora, više je verovatno da će krenuti dalje, ne osvrćući se na bilo kakve zamerke.

Rezime: samo za slušaoce koji bi želeli da testiraju svoje strpljenje i poznavanje savremene američke industrije zabave, kao i da čuju malo frustracije jednog od najingenioznijih, najkreativnijih i najsmelijih rep muzičara u istoriji.

Audio:

• MySpace