Spirit Moves

Prošlo je godinu i po od posledneg studijskog albuma Davea Douglasa, što je jedna od njegovih najdužih diskografskih pauza. Za to vreme majstor trube nije sedeo skrštenih ruku – održao je gomilu koncerata i turneja s nekoliko različitih postava, a u slobodno vreme bavio se izdavanjem albuma drugih muzičara na svojoj sve atraktivnijoj etiketi Greenleaf Music.

Kao šlag na torti, deseti put za redom je proglašen za trubača godine u izboru kritičara prestižnog jazz magazina Downbeat.

Posle nekoliko albuma na kojima je koketirao s nasleđem Milesa Davisa i različitim formama fusiona, Douglas na novom izdanju pravi zaokret ka akustičnoj svirci. Postavu Brass Ecstasy čine četiri duvača (pored Dave Douglasa tu su još trombonista Luis Bonilla, Vincent Chancey na francuskoj horni i Marcus Rojas na tubi) i bubnjar Nasheet Waits.

Ova ekipa se prvi put okupila pre četiri godine na koncertu u čast trubača Lestera Bowiea, jednog od osnivača legendarnih Art Ensemble Of Chicago, velikog eklektika i muzičara koga Douglas često apostrofira kao sviračkog uzora. Od tada redovno nastupaju na koncertima, a ovog leta saradnja je krunisana prvim studijskim albumom.

Čak je i samo ime benda omaž Bowieu, jer potiče od naziva njegove nekadašnje postave Brass Fantasy, a zanimljivo je pomenuti i da je hornista Vincent Chancy nekada svirao upravo u tom sastavu.

Sasvim očekivano za ovakvu selekciju instrumenata, u kojoj je ritam sekcija atipična a duvači vode glavnu reč, muzika na albumu odiše arhaičnim njuorleanskim duhom, kroz koji Dave Douglas vešto provlači svu raskoš vlastitih afiniteta i stilova.

Uvodna numera This Love Affair, obrada Rufusa Wainrighta, uz Otis Reddingovu Mr. Pitiful i autorsku Great Awakening, najpribližnije su jazzu kakav se svirao početkom dvadesetog veka – poletne, emotivne, strastvene, odsvirane kitnjasto i s puno duha.

Ostatak materijala, uz izuzetak Hank Williamsove I’m So Lonesome I Could Cry, čine Douglasove originalne kompozicije koje se kreću u nešto modernijem ključu, uz kombinovanje funka, popa i tradicionalne baperske svirke.

Vezivno tkivo albuma i osobenost u odnosu na ostatak Douglasovog opusa jeste izrazita orijentisanost ka kolektivnoj svirci. Ni na njegovim ranijim izdanjima teme nisu predstavlje puki okvir u koji će se strpati pregršt sola, ali ovoga puta kompozicije odnose jasnu prevagu nad pojedinačnim doprinosima muzičara.

A tamo gde ne caruju sola, svaki detalj je važan i privlači pažnju, naročito ako uzmemo u obzir da na albumu nema gotovo nikakvih produkcijskih zahvata. U tim vodama Douglas jako dobro zna šta radi. Aranžmani su veoma dinamični, duvači su u stalnoj interakciji, sviraju unisono ili se prepliću i dopunjuju, a naročito uzbudljivu rolu ima Marcus Rojas, čija tuba igra dvostruku igru – u jednom trenutku može da bude pouzdani oslonac ritam sekcije, a već u sledećem se diskretno transformiše u izuzetno nežan i melodičan solo instrument.

Bilo da svira fusion, flertuje s elektronikom, etnom, funkom, ili se kreće u tradicionalnim baperskim okvirima, Dave Douglas ostavlja podjednako uverljiv utisak i uspeva svakom stilu da doda vlastiti pečat. Pod njegovom dirigentskom palicom, zvukovi Nju Orleansa imaju i slavnu prošlost i svetlu budućnost.

Povezano:

• Moonshine, recenzija albuma (2008)
• Akustično, električno i eklektično, intervju (2006)