Publika se setno njihala u ritmu morne, dremljivo i rastočeno, ponekad pljeskala u najjednostavnijem ritmu. Ra-ta-ta. Početak je obećavao latino ples, a nije ga bilo
mesto: Sava centar
vreme: 8. april 2005.
produkcija:
Sava centar
Došla je sa Zelenortskih ostrva čije samo ime zvuči kao varka – zemlja koja se tako zove ne može da postoji! Vrtoglavi uspeh, na početku jeseni života, sustigao ju je, bosu i crnu, u Parizu u kome je srušila stereotipe po kojima je za uspeh potrebno biti mlad, lep i agresivan. Poredili su je sa Billie Holliday, Edith Piaf, Amaliom Rodrigues. Sa World Music Grammyjem pod miškom, bosim stopalima je prošetala pozornicom Elisabeth dvorane. Kao i stotinama drugih. Na svim kontinentima.
A
Cesaria Evora je samo, kao i dve trećine njenih sunarodnika, krenula u pečalbu.
Ona peva jezikom bluesa, ona priča o izolaciji. O Robovima. O Zemlji koja je porodila gladnu decu koja rastu da bi živela sudbinu svojih majki koje čekaju i očeva koji odlaze. Hrapavim glasom na svim meridijanima nenametljivo pokušava da izgradi Cafe Atlantico – imaginarni bar za izgubljene duše. Ona ispisuje nekrolog za rodni Mindel i svojih dvadeset godina, kada je počela da peva pesme koje mirišu na rastanak.
Beograd je posetila povodom promocije novog albuma Voz d' amor, a na dar nam je donela pospani mir. Publika se setno njihala u ritmu morne, dremljivo i rastočeno, ponekad pljeskala u najjednostavnijem ritmu. Ra-ta-ta. Početak je obećavao latino ples, a nije ga bilo. Stidljivi aplauzi su brzo zamirali. Lekcija nije savladana.
Lekcija da je svet prestao da teži savršenoj formi, da je muzika već dugo u legitimacijskoj krizi, da je sada dozvoljeno kašljati usred pesme, sesti, zapaliti cigaretu, uživati. Savršeni šou je mrtav, došlo je vreme da zvezde „postanu“ ljudi. A mi se i dalje radujemo da čujemo nešto poznato, priznato od Velikih.
Besame Mucho, na primer. Latino matrice su sigurno tlo, tu se ne možemo okliznuti, zašto bi nas zanimale pesme na kreolskom portugalskom, jeziku nekog zelenog sveta? Jeziku nastalom sumanutom mešavinom iskrivljenih reči, polunaučenih, u lučkim gadovima gde se ljubav jeftino kupuje, a čežnja utapa u čašama oporog ruma i konjaka. I uz pesmu hiljada i hiljada Cesaria koje stare ugrađujući svoje snove u trupove brodova koji odlaze da se možda nikad ne vrate.
Beograd nema ništa s tim.
Tek poneko, kao sedi dugokosi starac koji liči na zalutalog Ajnštajna, ili dremljiva, otežala dama sa štakom koja je sedela nekoliko mesta od mene jednim kratkim trzajem pokaže da je crvena nit pala na njegovo uho, oko, ili možda baš ukočenu nogu, i prenela duh vremena koje se ne meri satima, već nautičkim miljama. Odavde do Ostrva. I nazad.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.