Helmut Geier je snimio jedan od najboljih elektronskih albuma ove godine
DJ Hell (ili samo Hell) je ključni čovek u popularizaciji tzv. electroclasha, glavešina etikete International DJ Gigolo, poznat DJ eklektičnog ukusa.
Ipak, 46-godišnjem Helmutu Geieru je pošlo za rukom nešto što se u svetu plesne muzike susreće ređe nego u drugim stilovima – kao organizator i lovac na talente na sceni je opstao kao značajan faktor duže od četiri-pet godina (koliko je obično dovoljno da se jedan podžanr „ispuca“, tj. da hajp splasne).
Teufelswerk je ambiciozno i obimno izdanje koje se sastoji od dva diska u ukupnom trajanju od gotovo dva sata. Prvi disk je obeležen tradicionalnim 4x4 (ili što bi u narodu rekli "buctuc") zvukom odgovarajućeg tempa, naslovljen Night i generalno je namenjen klupskoj publici. Drugi, Day, vuče korene iz krautrocka i srodnih pravaca, i pogodniji je za aktivno slušanje nego za ples.
Album otvara U Can Dance, koja se iz minimalnog ritma, jednostavne bas linije i naizgled bezrazložno ošamućeno-ostrašćenog glasa Briana Ferryja postepeno razvija u punokrvnu, sintom zasićenu plesnu traku.
Pesme poput Electronic Germany i Bodyfarm 2 bi bez problema mogle da se pripišu Anthony Rotheru, i prosto pucaju od uticaja kako Kraftwerka, tako i starijeg tehna sa one strane okeana. Ovo i nije čudno s obzirom na stilsku bliskost dvojice autora, a pogotovo zato što je upravo Rother jedan od značajnijih saradnika na ovom izdanju.
Spoj sa P. Diddyjem u The DJ će svakoga začuditi, bez obzira na više nego poznatu Hellovu eklektičnost u izboru kako ploča prilikom DJ-inga, tako i saradnika pri autorskom radu (treba imati na umu i da se Diddy pojavio sa čačkalicom u spotu za hit Keep On Waiting). Ovom numerom dominira naravno Sean Combs, Puff Daddy ili kako vam drago, koji repuje o didžejevima, nazivajući one koji puštaju duge verzije pesama gotivcima, dok su oni koji puštaju kratke verzije, po njemu – seronje.
Sama pesma nije loša, ali banalna Diddyjeva poruka svakako ne doprinosi tom utisku, naprotiv.
Drugi disk je još zanimljiviji, i sasvim bi dobro funkcionisao i kao zaseban album. Prividan kontrast u konceptu prvog i drugog diska ne treba da zavara – od njega ne treba očekivati nekakav razvodnjen ambijentalni pejzaž, već daleko veći upliv akustičnih instrumenata. Nakon početne Germania, paralela sa Rotherom se ponovo pojavljuje, te smo po atmosferi i formi navedeni na Geomatrix 1-10 koje se na njegovom poslednjem albumu takođe nalaze na drugom disku (a ovaj takođe predstavlja neplesnu kolekciju).
Ipak, nakon najprijemčivijeg komada sa ovog albuma The Angst & The Angst pt.2 navedeni smo na drugu, mnogo „moderniju“ vodenicu – tretman žičanih instrumenata i sofisticirani nenametljivi elektronski bit mirišu neodoljivo na poslednje avanture sastava Booka Shade. Putovanje se nastavlja delom kroz nešto manje pitke vode i završava se briljantnom obradom pesme Silver Machine pionira space rocka Hawkwind.
Kao celina, Teufelswerk je odličan album, a isto bi se moglo reći i za svaki disk pojedinačno. Raznovrsnost žanrova je majstorski usklađena, a dugogodišnje iskustvo je evidentno. Iako na njemu nećete naći pregršt nikad viđenih inovacija, kvalitet je nesporan.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Sandokan (gost)
| 03.08.2009. 15.29.08
Ovo su dve djavolski dobre ploce. Ocekivao sam dobro, ali ovo je uz Steve Buga za sada najbolji elektronski album u godini. Hoce li biti jos koji?
-
dzimo rurk (gost)
| 03.08.2009. 22.20.43
kolaborator steva bubasvab ga sije samo tako. dj hell je bleda senka samoga sebe, ali meni je i onaj album gde mu gostuje erlend oje bio njesra.
-
Vrabac (gost)
| 03.08.2009. 23.58.00
Sandokane dragi,
iako znam da ne voliš moja pisanija, ali evo rek'o od srca da ti preporučim još koji album:
*Junior Boys - Begone Dull Care
*Neon Indian - Psychic Chasms
*The Juan Maclean - The Future Will Come
*The Phenomenal Handclap Band - ST
*The Polyamorous Affair - Bolshevik Disco
Uživaj! :)
p.s. I dalje tvrdim da je Dead Weather snimio loš album... Alison prosto nije sexy u toj ekipi i to je veliki minus!
pozdrav za tebe! :)
-
Djape (gost)
| 04.08.2009. 09.08.48
Pretabavanje vec stotinu puta odslusanog. Recikliranje drugih, a i samog sebe. Ovakva muzika, a i DJ. Hell su mozda bili zanimljivi devedesetih.
U sustini nista posebno.
-
Vrapče moj, (gost)
| 04.08.2009. 13.10.05
ja ništa dosadnije od novih Junior Boys nisam spoznao ove godine. Možda jedino neki jad što se zove Telepathe. Ona jedna stvar od novog Juana Macleana koju sam čuo (No Time) zvuči kao nešto što Madonna nije htela da snimi - jer je već snimila pre 20 godina. A ona jedna od Fenomenalnih tapšača pak zvuči kao američka verzija New Young Pony Club.
-
Vrabac (gost)
| 04.08.2009. 20.19.42
Aha, znači slušamo po jednu pesmu sa albuma i donosimo konačan sud o nečemu, a glavni reper je Madona od pre 20 godina?!... pfffff, daaaaj, možeš ti to bolje!
Btw, Telepathe - So Fine... pesma godine! plesni podijumi plaču za njom!
-
Oje (gost)
| 05.08.2009. 14.08.56
Erlend
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.