The Pariah, The Parrot, The Delusion

Iako je američka regija San Francisco Bay Area mnogo poznatija po thrash metalu i bendovima poput Metallice ili Testamenta, iz grada Los Gatos već godinama stiže i nešto što nema mnogo veze sa čvrtstim zvukom, a što se imenom zove kratko i jasno Dredg.

Osim imena, međutim, teško se šta kod ovog benda može nazvati jednostavnim. Nastali pre 16 godina, najpre su napravili nekoliko neveštih wanna-be- hardcore koraka oličenih u demo snimcima koji su danas meta kolekcionara, dok su do debi albuma došli tek 1998. godine.

Odlična svirka, osmišljeni aranžmani, jak ali neartikulisan kreativni naboj, kao i evidentan nedostatak neophodne muzičke zrelosti, neke su od glavnih crta albuma Leitmotif. Usledili su El Cielo (2002) i Catch Without Arms (2005), koji je bio znatno gitarskiji od svojih prethodnika i koga mnogi smatraju kreativnim vrhuncem koji će bend teško ikada nadmašiti.

Da ne bude zabune, Dredg je uvek orbitirao u rock koordinatama, samo je rocka, od albuma do albuma, bilo manje ili više. Neretko je ustupao mesto pitkom gitarskom popu, pa čak i zahvatima koji su dodirivali ivice ambijentalne muzike.

Suviše radio friendly (bar na prvo slušanje) da bi ih u potpunosti prihvatili poštovaoci progressive rocka, naročito oni konzervativniji, a sa druge strane često previše progresivni i kompleksni za prosečnog slušaoca klasičnog zvuka, Dredg i dalje levitiraju u tom nedefinisanom prostoru koji je samo njihov, a koji je toliko širok da im omogućava da naprave izrazito komercijalan album koji je, opet, nemoguće tek tako svariti i prihvatiti „na prvu loptu“.

Protivrečno svakako, ali to je jedan od zaštitnih znakova sastava iz Los Gatosa.

Još jedna konstanta u stvaralaštvu ovog benda je konceptualnost. Dok se Leitmotif bavio sudbinom čoveka koji je krenuo na put oko sveta u potrazi za moralnim ozdravljenjem, El Cielo je bio inspirisan Salvadorom Dalijem i pričom o spavaćoj bolesti. Bend je tada čak kontaktirao sa ljudima koji pate od ovog zdravstvenog problema kako bi muzika i stihovi bili što verodostojniji. Treći, Catch Without Arms je kao glavni motiv koristio je priče o dobru i zlu i o sučeljavanju ta dva principa.

Aktuelni, četvrti album takođe je konceptualan-inspiraciju crpi iz dela anatemisanog indijskog književnika Salmana Rushdija, dok u muzičkom smislu nudi znatno šareniji kolaž nego njihova ranija izdanja. U tom smislu. The Pariah, The Parrot, The Delusion se značajno udaljava od prethodnog Catch Without Arms, što ipak ne znači da je identitet benda na bilo koji način doveden u pitanje.

Reč je o prilično ambicioznoj, zluradi bi rekli i pretencioznoj ploči, koja duboko gazi na teritoriju popa i koja na momente zvuči čak i funky, ali koja sve to provlači kroz jedinstveni zvuk benda. Album je pažljivo komponovan i osmišljen tako da nijedan od 18 što pesama što međupesama, ne izaziva zamor kod slušaoca, naprotiv. Za razliku od, recimo El Cieloa, koji je bio slično koncipiran ali mnogo manje artikulisan i usmeren, The Pariah... je tečan, živ i šaren.

Kombinacija rocka, pitkog gitarkog popa, uticaja americane, pa čak i kabarea, kao i sam način na koji je to izvedeno, govore u prilog tezi da je Dredg vrlo ozbiljan sledeći kandidat za planetarni proboj (pravo je čudo da se to već nije desilo) i turneju sa, recimo Coldplay ili nekim sličnim sastavom.

Dovođenje u vezu sa poznatim britanskim bendom nije slučajno - Dredg se na novom albumu opasno približava onoj lepoj depresiji, tako karakterističnoj za Coldplay, s tim što Amerikanci to rade sa mnogo više mere i ukusa.

Bilo da se poigravaju sa countryjem (Lightswitch) ili pribegavaju šarmantnom, otmenom popu kojeg se ni Simply Red ne bi postideli (Mourning This Mourning), Dredg uspevaju da pre svega veštim aranžmanima naprave album koji ima značajnu autorsku širinu i težinu. Gitare su svedene, ritam sekcija je izbačena u prvi plan, ali i dalje nad celokupnom zvučnom matricom dominira neponovljivi vokal Gavina Hayesa, koji je svoju tehniku doveo do izuzetno visokog nivoa.

Na kraju, malo je verovatno da će The Pariah, The Parrot, The Delusion osvojiti titulu jednog od značajnijih alternativnih albuma ove godine (iako potencijala za to i te kako ima), ali će slušalac na njemu svakako naći mnogo odličnih melodija, sjajnu svirku, pesme koje će ga učiniti depresivnim, ali i dobro raspoloženim, i ideja koje su sveže i komunikativne taman toliko da bacaju pod noge dobar deo aktuelne rock ponude.

Audio:

• MySpace