Two

Početak (n)ovog milenijuma doneo je trijumf na polju elektronske muzike. Mini-cunami prigodno nazvan electroclash detaljno je prodrmao i protresao globalnu scenu ostavivši za sobom neprolazni trag u vidu nekoliko dobrih naslova (relativno) novih imena na sceni, poput Ladytron, Felix de Housecat, Fischerspooner, Peaches... i dvojca Miss Kittin & The Hacker.

Prvi album Miss Kittin & The Hacker predstavlja srećan, i čak i s današnje tačke gledišta savršen spoj umeća Caroline Herve i Michela Amata, društvene satire, zabavnog preispitivanja nasleđa pop-prošlosti. First Album je iznedrio nekoliko istinskih hitova (1982, čuveni i nezaboravni Frank Sinatra), a Miss Kittin je postala nasušna potreba klabera, čudotvorka DJ setova.

Osam godina je prošlo, i Miss Kittin i The Hacker su se u međuvremenu naradili, iscrpljivali u saradnjama s mnogobrojnim kolegama, a čini se da je i sam svet elektronske muzike pretrpeo tektonske poremećaje. Miss Kittin i The Hacker su nanovo udružili snage ne bi li povratili dignitet scene kojoj pripadaju i čijem su usponu neosporno mnogo doprineli.

Two se već od prvih minuta tetura pod teretom očekivanja, aspiracija i nužnosti, sa svakom narednom numerom dajući za pravo onima koji su u njemu, kada se razgrne dimna zavesa minulog rada i produkcijske bižuterije, videli zamor, rezignaciju, bezidejnost i dosadu. Mada, ruku na srce, počinje obećavajuće – pretencioznom, ali upečatljivo teskobnom The Womb, nastalom na tragu onoga što je The Hacker ponudio na svom izdanju Reves Mecanique.

Nelagodnost, zanimljiva ritmika, tenzija na planu melodije. A onda kreće strmoglavi pad.

Već u drugoj numeri autori posežu za puškicama, prepisujući od sebe samih, ali ni naglašena melodičnost niti autoreferentnost kao utočište zamorenima, nemarnima i očajnima ne mogu da zabašure činjenicu da se radi o tek veštoj i svrsishodnoj (nazire se potencijal za klupski poluhit) replici 1982 sa prethodnog izdanja. Naredna numera i trenutni singl PPPO (People Pleasure Objects Power) predstavlja omaž pionirskim radovima Jeffa Millsa i Laurenta Garniera, i po svoj prilici će zvučati moćnije u nekom od tuđih remix viđenja.

Najznakovitija za uočavanje promena koje su zadesile ovaj dvojac i njihov mikrokosmos je sledeća Party in My Head, ukorenjena u sintisajzerskom popu 80-ih, koja ukazuje na promenu agregatnog stanja svojih autora. Miss Kittin je u slučaju Franka Sinatre vežbala sarkazam na primeru klupskih bahanalija povlašćenih, a ovde je osuđena na opevavanje zabave u vlastitoj glavi. Slična krvna slika odlikuje i kasnije Electronic City i Ray Ban (ponovo naočare kao neprolazni fetiš čeljadi sklone klupskom životu).

Na ostatku albuma Miss Kittin je „izgubljena u gradu koji nikad ne spava, prazna školjka na plaži, treba joj novi mikrofon, niko da joj pomogne u očaju i popravi žice“... Da je vrag odneo šalu i da nekadašnje lučonoše sada bauljaju po najgušćoj tmini postaje očigledno u mrtvoozbiljnoj i nimalo nadahnjujućoj obradi Presleyjeve Suspicious Minds, koja u šest minuta ne uspeva da pojasni razloge svog postojanja. Osim ako cilj nije bio da se partneri poigraju sa starovremenskim italo boot disco filterima i srodnim pomagalima.

Iako očigledno loše izdanje, Two se izborio za koju ocenu više prvenstveno zahvaljujući šarmu i zavodljivosti koje barem na mahove zaiskre starim sjajem i punoćom zvuka koju The Hacker uspeva da obezbedi na većem delu ploče.

Manjkav, faličan i zaborava vredan Two ipak ima zagarantovanu svetlu budućnost upravo kao muzička kulisa modnim revijama, u dimenziji bogatih, slavnih i na ironiju imunih, dimenziji koju su autori ovog albuma nekada ismevali i od koje su pokušali da uteknu i ovim ostvarenjem.

Povezano:

• BatBox, recenzija albuma (2008)

Audio:

• MySpace