Back on my B.S.

Kada već pričamo o borbi njujorških repera za povratak reputacije koju je imao njujorški zvuk, priča Busse Busa je slična Method Manovoj: ultranadareni emsi sa brdom harizme koji je slavu stekao unutar grupe (Busta je bio član sada već pomalo zaboravljenih Leaders of the New School), kome su svi predviđali sjajnu solo karijeru, a koji je ipak izdao samo jedan klasik album, naravno debi i naravno tokom zlatnog doba (zapravo, objavljen je baš negde pri kraju, tokom ’96-e).

Kasnije su se okolnosti promenile, trendovi su se transformisali, i kada već pričamo o pravilima, Busta se pojavljivao u raznim kombinacijama sa pop r’n’b izvođačima, a okušao se malkice i na filmu.

Nastavljamo s pravilima. Svaki album posle klasika bio je dezorijentacija na svim nivoima usled poznatog raskola: držati se svoje priče ili pratiti trendove i izgubiti veliki deo fanova koji te pamte kao sirovog i nadarenog emsija iz 90-ih.

Naravno, Busta je zaokružio odgovor br. 2, i, kao i ogromna većina, bio je osuđen na deceniju mediokritetskih, skoro praznih albuma, koji su u međuvremenu postali merilo za propalu karijeru više nego Vladimir Radmanović.

Prešavši na stvar, kako Busta očekuje da mu svane ako izbaci ovakvu pesmu sa albuma? Ovo je singl iz prošle godine, koji je, da li zbog procena menadžera ili samog Buste, izostao sa albuma (!). Loša, užasna selekcija očigledno. Teško ćete vratiti bilo šta od kredibiliteta ako prednost dajete pesmama poput Arab Money ili Respect my Conglomerate, bez obzira na Lil Waynea i Jadakissa na potonjoj. Neću ni pominjati previše poznatih gostiju, enormne količine autotunea, sintisajzerske plastike i bounce ritmova, već vam je jasno da pomenutog ima u izobilju.

Ako već tražimo izuzetke, onda treba pomenuti da je sa albuma sklonjena i stvar I Got Bass, što je još jedan težak kiks ako uzmemo u obzir beat i Bustin flow. Prva pesma Wheel of Fortune dosta obećava, ali na albumu dalje ne postoji ništa na tom nivou, uprkos stvarima koje je Busta izdavao u prethodnom periodu. Album kao da izbledi odmah posle tog početka, tako da dok dođete do kraja, niste sasvim sposobni da sebi objasnite šta ste čuli.

Završio bih tezom iz prethodnog teksta, odnosno gorućom temom gubljenja identiteta njujorškog zvuka, kojeg je Bussa Bus u ono doba svakako bio integralni deo. Naime, Rakim je u nedavnom intervjuu za radio Hot 93.7 rekao da dobar deo hip hopa umire i da se za to može optužiti Njujork.

“Njujork je doneo taj sirovi, čvrsti hip hop, mi smo ga izumeli. Njujork i Istočna obala, mi moramo da odradimo svoj deo. Ok je da svi ostali rade šta žele, treba da postoji ravnoteža i da svi budu zadovoljni. Ali čim se Njujork i cela naša obala udaljio od određenog zvuka,  jedan element hip hopa je definitivno umro”.

Ovo je nešto o čemu se u rep zajednici poslednjih meseci dosta priča i sa tim je saglasan i potpisnik ovih redova. Konkretno, Bussa Bus poslednjim albumom nastavlja trend izbacivanja mejnstrim rep izdanja na kojima nema stava, nema posebnosti, nema osnove – nailazite na sve moguće varijante, pastiše, kolaže koji zahvataju od svega pomalo i od kojih gubite pojam o tome šta ste čuli.

Ovo definitivno nije put za ono što treba njujorškom repu, a samim tim i repu uopšte kada je balans koji je Rakim pomenuo u pitanju.

Povezano:

• Blackout! 2, recenzija

Audio:

• MySpace