Fist of God

Jesse Frederick Keeler je tokom karijere bio pevač, basista, bubnjar, gitarista, klavijaturista, saksofonista i producent. Zbog učestalih nesuglasica sa Sebastienom Graingerom i konačnog raspada njihovog čeda Death from Above 1979,  Keeler se 2006. godine (zajedno sa Alexom Puodziukasom) u potpunosti posvetio plesno-elektronskom projektu MSTRKRFT.

Doduše, tada je to već bio siguran korak za JFK-a jer je debi MSTRKRFT-a The Looks izašao samo nekoliko nedelja ranije i odmah su ga prihvatili publika, kritika i klupski DJ-jevi. Svih osam pesama ubrzo su postale hitovi, zahvaljujući slavi DFA 1979, primerenom tempu i čvrstim bitovima i modifikovanoj Daft Punk estetici.

Fist of God izgleda pokušava da se na druga vrata uvuče u svetske klubove. Što se vokala tiče, akcenat više nije na stihovima koji se izgovoreni kroz vokoder ponavljaju iznova i iznova, već na opasnim reperskim rimama i sladunjavo-zavodljivim r'n'b melodijama.

Iako je ova promena prvo što će bilo kom fanu starog MSTRKRFT-a upasti u uši, možda još značajniji zaokret predstavlja ukupna zasićenost zvukom. Naime, sada sve manje ima nagoveštaja veselih i rupičastih ritmova upotpunjenih fanki bas linijama i skoro svaki sekund ove ploče filovan je punomasnim basom i produkcijski izravnan beskompromisnim stilom novog francuskog electra.

Obe ove promene najočiglednije su u Bounce (feat. N.O.R.E. & Isis) koja je još mesecima pre izlaska albuma postala obavezan materijal za svaku žanrovski blisku žurku. Tekst koji se tokom većeg dela pesme naizmenično isporučuje u stilu „ljutiti crnja“ i „trendi bičarka“ ("All I do is party! HA! HA! HA! HA! / Bounce low! / Bounce high!") je, što bi Ambrozić rekao, "definitivno ključan generacijski iskaz u dvehiljaditim“.

Ipak, koliko god vokali ovde bili dominantni, oni ne bi bili ubedljivi bez masivnog basa, dobrog grumena Boys Noize estetike u miksu i dominantne teme koja se mudro pojavljuje tek nakon što je dve trećine trake ostalo za nama čime je otklonjena opasnost od jednoličnosti.

Božija pesnica jednako ljutito udara u naša masna zadebljanja u korenu nogu, i u ostatku albuma koji je  podjednako popunjen instrumentalima i onima u kojima ima pevanja. 1000 Cigarettes je predstavljena u obe verzije s tim što ona vokalno-instrumentalna ne zvuči ništa bolje od improvizacije kvalitetnog MC-ja preko instrumentalne verzije na kakvoj žurci.

Instrumentalna verzija zato pruža čist pogled na ono što sačinjava kičmu pesme, a to je opet mutirana Daft Punk zaostavština preživela u agresivnijem ruhu kroz većinu radova novog francuskog electro/house talasa. Ono što ovde fali jeste hrabrost koju pokazuje SebastiAn ili potpunost atmosfere koju postižu Kavinsky i Danger, ali ovakva poređenja svakako neće učiniti da 1000 Cigarettes doživi manji uspeh od radova pomenutih autora.

Najveću manu albuma predstavljaju opreznost (izuzetak je Word Up) i delimična bezličnost koju ovog puta ispoljavaju JFK i Al-P. Sa jedne strane oni na momente zvuče kao nekakva „light“ varijanta savremenika iz istog žanra, dok sa druge, u poređenju sa prvencem ovaj album svakako gubi bitku.

To nikako ne čini Fist of God lošim izdanjem, pogotovo ako se uzme u obzir da je po sopstvenom priznanju Masterkraftovaca njihov jedini cilj da se zabave i navedu ljude na ples. U tome bez sumnje uspevaju - barem sudeći po reakcijama beogradske klupske omladine.

Audio:

• MySpace