Cilj ovog teksta na najopštijem nivou nije da ljudima koji ne vole rap promeni to osećanje. Njegov cilj u zalaganju za rap je nešto mnogo skromnije što se najbolje da iskazati jednim od omiljenih motoa srpske omladine: „Bolje da ga mrze zbog onoga što jeste, nego da ga vole zbog onoga što nije“
|
Rasprave o rapu u našoj kulturnoj sredini su postale izuzetno žučne naročito u poslednjoj deceniji, onda kada je domaći rap počeo da komunicira neposrednije i konkretnije. Od tribina, preko reakcija na tematske tekstove do komentara recenzija, izgleda da kod ljudi izvan rapa postoji stalna potreba da se isti ocrni, pohvali, usmeri, iskontroliše, iskoristi u političkoj borbi... Ponekad nije jasno da li su u tim kritikama na račun rapa glasniji oni koji ga smatraju potpuno promašenim žanrom ili oni koji, po sopstvenom priznanju, imaju simpatija za „pravi rap“ - pod kojim podrazumevaju rap u kome se otvoreno izražava „jasna svest“ o društvenim i političkim problemima i nekakav bunt - i koji svoj autoritet zasnivaju na tome što su „nekada slušali Public Enemy, Ice T-ja, Ice Cubea...“ Iole upućeniji domaći rap insajder, međutim, u većini tih autsajderskih napada prvenstveno uviđa nepoznavanje osnovnih odrednica rap izraza. Potreba da se najširi krug domaćih muzičkih kritičara i uživalaca popularne kulture upozna sa osnovnim odrednicama tvrdokornog rapa postaje goruća sa svakim takvim napadom. Namera ovog teksta je zadovoljenje te potrebe skiciranjem razvoja i uobličenja tvrdog jezgra (hard core) rap izraza i ispostavljanjem njegovog odnosa sa zaleđem koje čine hip hop kultura i šire društveno okruženje iz kog rap potiče. Tekst će, drugim rečima, težiti izdvajanju onoga što je rapu dalo identitet, poentiranju onih osobina koje su rap učinile poetskom i muzičkom novošću u okviru čitave popularne muzike. Određenje tvrdokornog (hardcore), odnosno pravog (real) rapa koje će biti dato izlaganjem osnovnih razvojnih tačaka, nije vrednosno nego opisno: stavljanjem etikete „pravi/tvrdokorni rap“ na nešto ne tvrdi se da je to time bolje ili lošije od nečeg drugog što se isto da nazvati rapom, već samo da je osnovnije. |
Rap izraz je najsuštinskije vezan za konkretno vreme i prostor - kolevku hip hop kulture - Njujork, odnosno, preciznije, njujoršku opštinu Bronks počev od 70-ih godina prošlog veka.
Mnogobrojni uzroci propadanja Bronksa su stvorili teške posledice koje su uticale na život mladih stanovnika opštine stvorivši okvir za njihovo odrastanje. Najteže od tih posledica su prouzrokovane „poslovnim“ promišljanjem.
Naime, pad cena stambenog prostora u vreme izgradnje ogromne saobraćajnice Cross-Bronx Expressway je stanodavce, vlasnike zgrada u Bronksu u kojima su živele siromašne radničke, mahom afroameričke i latinoameričke porodice, doveo do zaključka da će više novca moći da zarade na osiguravajućim premijama ako njihove zgrade stradaju u požaru. Ostvarujući računicu sa malog ali ipak bezbednog odstojanja - uglavnom iz predgrađa Njujorka ili sa Menhetna, poslovnog i umetničkog centra sveta - unajmljivali su za nekoliko stotina dolara grupe koje su podmetale požare koji su po zgradi donosili i do 150.000 dolara zarade od osiguranja.
Na ruku im je išlo i smanjenje obima javnih usluga usled budžetske krize koje je, između ostalog, za posledicu imalo premeštanje čak sedam vatrogasnih jedinica iz Bronksa tokom 70-ih i otpuštanje hiljade vatrogasaca i požarnih nadzornika. Zvanični podaci kažu da je između 1973. i 1977. godine samo u Južnom Bronksu podmetnuto 30.000 požara i nepovratno uništeno 43.000 stanova. Stanje u bolnicama i domovima zdravlja u opštini je takođe bilo na jako lošem nivou.
Nesreća nikad ne ide sama. pa se u istom periodu i mnoštvo preduzetnika povuklo iz Južnog Bronksa ukinuvši 600.000 radnih mesta u proizvodnji. Prosečni dohodak po glavi stanovnika je iznosio polovinu prosečnog dohotka u Njujorku, odnosno 40% prosečnog dohotka na nivou SAD-a, a stopa nezaposlenosti mladih je bila 60-80%.
Dokolica u kojoj su, npr, slobodni građani u antičkoj Grčkoj razvili filozofiju, na mlade u Bronksu 70-ih je delovala drugačije. Hodajući kroz opštinu ispunjenu gomilom srušenih i poluspaljenih zgrada, kroz jedno od najugroženijih urbanih naselja sveta, mladi su tragali za smislom. Još tokom 60-ih, kada je počelo doseljavanje siromašnih afroameričkih i latinoameričkih porodica u Bronks, deca iz tih porodica su bila primorana da se organizuju u bande kako bi se odbranila od napada dece iz irskih, jevrejskih i italijanskih starosedelačkih porodica, pripadnika niže srednje klase koji se još uvek nisu bili iselili.
Bronks 70-ih i 80-ih
Kasnije su bande postale nešto što daje smisao životu mladih. Uvele su obrede inicijacije, simbole, ustanovile mesta okupljanja. Čitav Bronks su izdelile na teritorije baš kako je 1979. prikazano u filmu Ratnici podzemlja koji je inspirisan stvarnim njujorškim bandama 70-ih. Tokom te decenije na ulice Bronksa se slilo i mnogo droge i oružja. Sve to je stvorilo jedan mali ludi svet u kojem su svi pojedinci i grupe koji su imali neku moć u najsirovijem obliku - moć da povrede, ubiju, odbrane, otmu - postali najvažniji činioci u oblikovanju života.
Bande tog sveta su bile grupe u kojima su se različite i, u određenom smislu, suprotstavljene motivacije prelamale na način koji je najjasnije pokazivao nerazumnost i samog okruženja ali i mladalačkog doba.
S jedne strane, članovi bandi su činili ono što je šira zajednica kojoj su pripadali ocenjivala kao pozitivno - često su se borili protiv policijske brutalnosti rame uz rame sa militantnim afroameričkim i latinoameričkim nacionalističkim i komunističkim organizacijama, pomagali su narodnim kuhinjama za najsiromašnije i organizovali „čišćenja“ krajeva od narkomana koji su ugrožavali zajednicu.
S druge strane su se opijali i drogirali, sukobljavali međusobno i sa ostalim stanovnicima opštine - neretko iz čiste obesti, želje za uzbuđenjem i afirmacijom ali i da bi oteli - a u tim sukobima je bilo i mrtvih.
1/8 deo dokumentarnog filma "80 Blocks from Tiffany’s" o njujorškim bandama s kraja 70-ih i početka 80-ih
Muzički, plesni, poetski, likovni, odevni i drugi izrazi mladih - sve ono što poznajemo pod imenom „hip hop kultura“ - su se, prirodno, razvili pod jakim uticajem bandi koje su bile značajan faktor u kreiranju opšte atmosfere u društvenoj zajednici. Svi ti izrazi su pre svega bili prilično ekstremni za svoje vreme a muzika naročito.
Naime, iako je najpopularnija gradska muzika 70-ih bila disco muzika sa toplim bas linijama, razdraganim vokalima i umilnim gudačima i iako će se disco numere i uticaji uvek iznova pojavljivati u setovima hip hop DJ-eva, muzika Bronksa, geta i ulice je postao svedeni, sirovi, znojavi, fizikalni funk.
(Veze sa bandama su bile i neposredne pa je tako Afrika Bambaataa, sa pozicije drugog čoveka Black Spadesa - najveće crnačke bande Bronksa - ušao kao DJ na hip hop scenu Bronksa povukavši za sobom i dosta članova svoje bande, da bi kasnije postao jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji hip hop kulture)
DJ Kool Herc u dokumentarcu "Beat this!" iz 1984.
Kool DJ Herc, koji se 1967. kao 12-godišnjak sa porodicom preselio sa Jamajke u Bronks, otkrio je tu sklonost mladih žitelja Bronksa ka tvrdom zvuku. Prateći ponašanje posetilaca svojih žurki, među kojima je često bilo i pripadnika bandi, primetio je da je ples najluđi na tzv. breakbeatovima numera koje je puštao - složajevima udaraljki u prelazima (break) u okviru funk, soul, latino i rock kompozicija u kojima svi instrumentalisti prekidaju muziciranje i ostavljaju samo bubnjara i eventualno perkusionistu da odsviraju ritmičku frazu.
Breakbeatovi su saželi plesnu energiju ritma - groove, energiju pokreta koju stvara muzika – u najčistijem i najsirovijem obliku. Tako je definisan zvuk tvrdokorne rap muzike - što siroviji i svedeniji ritam koji izbegava melodije i stvaranje asocijacija i osećanja kod slušalaca već samo „vozi“.
Kool Herc je na osnovu svog otkrića začeo hip hop DJ-ing, odnosno tzv. turntablism – umeće korišćenja gramofona i miksete kao muzičkih instrumenata. Pošto većina breakbeatova u originalnim kompozicijama traje kratko - ne više od 15-ak sekundi - Herc je zarad produžavanja breakbeata počeo da koristi po dva primerka iste ploče, naizmenično puštajući breakbeat sa jedne pa sa druge baratajući pritom brzo i vešto gramofonima i miksetom.
Grand Master Flash u filmu "Wild Style" iz 1984. produžava breakbeat iz numere "God Made Me Funky" grupe The Headhunters
Tako je anticipirao i pojavu semplera - uređaja za izdvajanje i obradu zvučnih uzoraka, tj. „semplova“ iz različitih zvučnih zapisa zarad njihovog kombinovanja u nove celine. Većinu breakbeatova koje su otkrili Herc i kasniji hip hop DJ-evi i producenti, kasnije će u svojim radovima koristiti producenti junglea/drum ’n’ bassa, big beata i drugih srodnih pravaca.
Breakbeatovi iz numera „Amen, Brother“ grupe The Winstons, „Think About It“ Lyn Collins i „Funky Drummer“ Jamesa Browna
Ono što je Kool Herc muzički uradio je bio zapravo razvoj ideje funka koju je najplastičnije izrazio James Brown u numeri Funky Drummer, nekih pet godina nakon što je započeo kopernikansku revoluciju u popularnoj muzici insistiranjem na svirci koja poštuje ritmički akcenat na prvoj noti takta (on the one), odnosno zamenom backbeat ritmike za downbeat.
Bootsy Collins i Jabo Starks objašnjavaju koncept Jamesa Browna „On the One“
U toj numeri, neposredno pre nego što Brownov bubnjar Clyde Stubblefield nepraćen odsvira ritmičku frazu koju u istom obliku svira kroz celu kompoziciju - koja će kasnije postati ne samo najpoznatiji breakbeat već i najsemplovanija deonica u istoriji muzike - Brown mu, nakon što je ostale članove benda pozvao da bubnjaru „daju malo“ (prostora u kompoziciji da svira sam), kaže: „Ne moraš da sviraš bilo kakvu solažu brate, samo zadrži to što već imaš... nemoj da ga izgubiš jer je keva!“ (Odnosno „jer, jebe kevu“ pošto je Brownovo „it’s a mother“ autocenzurisani oblik fraze „it’s a motherfucker“).
Taj trenutak predstavlja definiciju jednog smislenog minimalizma u savremenoj muzici zasnovanog na temelju muzičke tradicije afričke dijaspore, jer Brown, zarad „onoga što se ne sme izgubiti“, „onoga što je keva“ - čistog groovea, naime - započinje negaciju tzv. „muzičkog vremena“, odnosno klasičnog razvoja muzičke kompozicije preko teme, varijacija, prelaza, sažimanjem muzičkog izraza u jednu frazu koja se ponavlja iznova i iznova. Breakbeat zapravo dolazi kao najradikalniji izraz ideje svođenja muzike na groove.
Plesači na osnovu čijih je reakcija Kool Herc i otkrio vrednost breakbeatova oberučke su prihvatili novi zvuk koji je Herc počeo da promoviše. Funk u stilu Jamesa Browna i drugih crnih muzičara je postao njihov zvuk uprkos tome što je retko emitovan čak i na crnačkim radio stanicama tog vremena.
Počeli su da razvijaju svoj ples uz breakbeatove, a Kool Herc će ih između ostalog i zbog toga nazvati „break boys and girls“ odnosno „b-boys“ i „b-girls“ - „dečaci i devojčice koji plešu uz breakbeatove“. (Tek kasnije ples dobija naziv breakdance)
Dokumentarac Henryja Chalfanta "All City" iz 1983.
Njihov plesni izraz takođe otkriva uticaj bandi. B-boy ples je, naime, nastavio tradiciju borbenih uličnih plesova poput uprocka koji su se još 60-ih razvijali po Bronksu, Gornjem Menhetnu i getoima Bruklina. U nekim slučajevima su čak vođe bandi plesali jedan protiv drugog da bi pobedom u tom dvoboju stekli prvenstvo određenja mesta okršaja svojih bandi u sukobu oko neke teritorije. B-boy ples je, međutim, akcenat u određenoj meri prebacio na samo plesno umeće i stil i, u tom smislu, postao u nekim situacijama i sredstvo mirnog rešavanja sukoba.
Individualni stilovi u b-boy plesu su počeli da se razvijaju širom Bronksa munjevitom brzinom. Bitke (battles) su organizovane na betonu parkova, školskih dvorišta i blokovskih terena koji su neretko bili prekriveni slomljenim staklom pa čak i iskorišćenim iglama i špricevima. Ogrebotine i posekotine koje su dobijali u tim nadmetanjima plesači su nazivali „ožiljcima iz bitke“ a kada su otkrili takozvani headspin pokret - okretanje na glavi - neki su doživeli i teške povrede vrata i kičme.
Rizik potpunog predavanja razvoju veštine i stila i ostvarenju želje za samopotvrdom i pobedom po cenu života je obeležio nastanak hip hop kulture!
Policijski snimak bandi Royal Javelins i Supreme Enchanters, 1977.
Nagon da se u svakom trenutku bude nov i drugačiji - svež (fresh), rečeno jezikom hip hopa - je možda najočigledniji u razvoju pokreta crtača grafita. Oni su na najopasniji način sticali ime i bežali od „nevidljivosti“ koja je bila nametnuta omladini uopšte a obojenoj naročito. Crtači grafita su, naime, prvi afirmisali svojevrsni hip hop individualizam hrabrim ulascima na teritorije bandi i u depoe podzemne železnice u kojima su, da bi postali poznati u celom gradu, na vagonima koji kruže gradom ispisivali svoja umetnička imena, koja će od jednostavnih potpisa (tag) vremenom prerasti u izvanredno stilizovane šarene crteže.
Slava se sticala crtačkim stilom, ali i neustrašivošću koja se merila rizikom crtanja grafita na određenom mestu. Mnogi su u begu od policije ginuli na tzv. „trećoj šini“ (third rail), šini kroz koju prolazi električno napajanje vozova podzemne železnice, ili su zadobijali teške povrede u padovima sa visokih ograda depoa i u sukobima sa članovima bandi.
Banda Savage Skulls, 1972.
Hip hop kultura je iz uličnih načina kao i iz te često potpuno neobuzdane energije i želje mladosti za slavom, povišenim nivoom adrenalina u krvi, uživanjem, izgradila svoje umetničke i etičke principe u otklonu od bandi ističući individualizam ali i zadržavajući neke osobine kolektivizma bandi. Glagoli kao što su „poštovati“ (respect), „prepoznavati“ (recognize) i „predstavljati“ (represent), kao i princip „budi pravi“ (keep it real) tj, u drugom obliku, „ostani veran“ (stay true) - sebi, ekipi, kraju, klasi, rasi, hip hop kulturi itd. - postali su prepoznatljivi izrazi te hip hoperske plemenske moralnosti.
(nastaviće se)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
b (gost)
| 21.05.2009. 00.51.49
uzasno zanimljiv tekst i tema. dobar pristup. jos jos jos...
-
dzo maracic maki (gost)
| 21.05.2009. 01.26.47
iako spadam u one koji danas rap privatno minimalno slusaju, kao i u one iz kategorije "koji su nekad davno slusali PE i NWA"/"osvijesteni rap", ovaj tekst je bila prava uzivancija procitati - svojim stilom i svojom studioznoscu, kulturoloskom i socioloskom svojom eksploracijom, prava je mala didakticka bravura u priblizavanju ovog fenomena pop-kulture.
sve cestitke majstoru-autoru!
-
phonk inspektah (gost)
| 21.05.2009. 10.30.42
now thats business
-
Vlada B. (gost)
| 21.05.2009. 12.59.36
Bravo, Predraze, povijesnicaru hiphopa. Sjajan pristup temi, zaista stvara pravu sliku o citavom pokretu izuzetu svakog emotivnog vezivanja i subjektivnosti. :)
Ceka se nastavak.
-
phonk inspektah (gost)
| 21.05.2009. 16.20.43
ali kako ocekujem da ce krenuti negodovanje kad krene malo savremenije, pa kad se jave rokeri da protestuju, za sad se svi slazu...
-
dizel power (gost)
| 21.05.2009. 17.24.34
Dečko objasnio. Samo sad da ne krenu neke starkelje kosijaneri i rokeri čangrizavci da smaraju. Prvo su vikali "rap nije muzika" pa onda "gansta rap nije pravi rap" itd...u stvari je sve to jedno isto i staro ko funk
-
kristina (gost)
| 22.05.2009. 11.17.37
odlican tekst
-
Rac-Q (gost)
| 22.05.2009. 11.35.07
Koga je briga za prošlost. Današnji hip hop je smeće. I tamo i ovde. Najviše sam se smejao kad je autor pomenuo ožiljke iz bitke. Pa što nisu raščistili beton da se ne iseku? Ili ono o bežanju od murije i pogibijama u metrou? Kao pisanje grafita je mnogo opasana stvar. Možeš i glavu da izgubiš. Tekst je detinjast. Hip hop je smeće u izražajnom smislu. Može on da korene vuče i od samog Mocarta, ali to o čemu peva je smeće, a najsmešnije u svemu tome je što srpski hip hoperi pokušavaju dosledno da kopiraju to smeće! Kao i oni su mnogo opaki i to... Toliko su opaki da su u stanju pred kamerama sad pa sad da cipeliraju staricu! Sa sve trenerka stilom! Nema ništa genijalno u krađi tuđih semplova. Da, da, krađi! Jedno je kad u nekom klubu ponesen atmosferom uzmeš tuđe semplove i izmiksuješ nešto od čega se atmosfera usija, a drugo je kada uzemš tuđi beat, nasnimiš neki glupi vokal, sa još glupljim tekstovima na njega, i zgrneš lovu. To nije ništa drugo nego KRAĐA! Hip hop je najgluplji muzički pravac od nastanka svemira. Doduše možda je disko za nijansu bio isprazniji.
-
Aleksandar (gost)
| 22.05.2009. 14.54.37
Dajem levu ruku da ovaj 'rac-q' slusha Massive Attack, Portishead i slichno, i divi se njihovim 'melodijama' i kompozitorskim kvalitetima
-
Rac-Q (gost)
| 22.05.2009. 15.26.18
Dobra muzika nema veze sa melodijama i talentom (kompozitorskim kvalitetima), nego isključivo sa posvećenošću i iskrenošću. Massive Attack, Portishead i slične projekte ne slušam, budući da nalazim da su mi beskrajno dosadni. Podsećaju me na Erica Claptona! Ramones su npr. prašili možda najbolji rnr ikada, a niti imaju muzičko obrazovanje, niti talenat, ali su zato svirali sami sebi, pa kome se svidi, svidelo se... Ko razume, razumeće... Što se tiče uličnog fazona, oni su samo imali dokumentaristički stav o tome.. Nešto kao Velvet Undergraund... Bez vrednosnog suda... Ni dobro, ni loše... Nikako nisu bili u fazonu money, kill, bitch, shit, fuck, pussy i ostale gluposti.
PS. Leva ruka na pladanj!? :-)
-
Q-rac (gost)
| 23.05.2009. 11.57.53
Massive Attack, Portishead i slične projekte ne slušam, budući da nalazim da su mi beskrajno dosadni. Podsećaju me na Erica Claptona!
Hit nedelje!!!
-
... (gost)
| 23.05.2009. 12.52.28
Onaj što je bio seoski policijski pozornik, a sad se predstavlja kao mnogo zajeban gangsta hip hoper, sa bogatim krimogenim iskustvom, e taj je moj lični favorit! To je po mom skromnom mišljenju moguće samo u hip hopu. Doduše i Sting je jedno vreme bio seoski učitelj, pa je glumio dekadentnu rnr zvezdu... ali on se ne računa, pošto je sada borac za sve i svašta... od kišnih šuma do vilinih konjica... Vratio se čovek korenima. Kao Bono Vox!
-
Kralj ponoci (gost)
| 23.05.2009. 15.21.29
Сама чињеница да је окосница расправе на овим коментарима на нивоу ''рокери - репери'' и да је у тај смер гурају неки од рецензената је довољно обесхрабрујућа за било какву озбиљнију расправу.
-
Tri tačke (gost)
| 23.05.2009. 17.12.16
Ništa ti nisi shvatio brajko moj.Nema ni govora o raspravi - rokeri, reperi, nego je isljučivo reč o raspravi smeće muzika i muzika koja to nije! RnR je pun smeća, kao i hip hop, s tim što je autor lepo objasnio da niko od nas nema pojma šta je to dobar hip hop, i da niko drugi ne zna šta je dobar hip hop, osim njega samog, te da je hip hop možda stariji i od muzike koju su svirali praljudi. Valda čovek hoće da nas ubedi kako je hip hop neka mnogo revolucionarna stvar, jer eto neko je došao na genijalnu ideju da uzme tuđe semplove i da ih besomučnim ponavljanjem i ubrzavanjem ili usporavanjem učini jedinstvenim i autentičnim, više nego što su autentični bili kod inicijalnog autora! Pa eto prosvetlio nas je da su crni ljudi na svojim bubnjevima ustvari svirali rep, te da je James Brown bio reper, kao i da je biti član ulične bande jako kul stvar! Definitivno ima nešto svežeg u rep muzici. Sama činjenica da nadahnut atmosferom stvaraš ipak jedinstven muzički obrazac, bilo kao MC, DJ ili učesnik battle-a dovoljno govori u prilog ovoj trvdnji, ali sve to kad se snimi na neki od nosača zvuka i krene u prodaju prestaje da bude jedinstveno i postaje konzerva vrlo loše kembel supe, napravljena zahvaljujući ukradenom receptu. Rep je jedinstven, ali niti je revolucionaran, niti je previše inspirativan. Barem meni. Funk i rep imaju veze, taman koliko su bluz i punk rock povezani. Znači nikakve, iz prostog razloga što besumučnim ponavljanjem tuđih semplova i krađom tuđih muzičkih inovacija, bez ikakvog sopstvenog kreativnog doprinosa, to nešto niti je autentično, niti će postati autentično, pa makar ga ponovio 746.000 puta. U poslednjih 18 godina, više od pola gremi nagrada za hip hop i rep osvojile su pesme koje su nastale krađom tuđe kreativnosti (semplova), pa ako je to merilo kvaliteta nekog muzičkog pravca, onda je hip hop kvalitetan. PS. Oni kojima kojim slučajem bude palo napamet da ne daj bože uporede improvizatorsko zaleđe jazz-a i povuku paralelu sa hip hopom, poručio bih da se jazz bazira na ekstremnoj orginalnosti izražaja koja ne gubi na snazi čaki i kada se snimi na nosače zvukova, samo gubi na maštovitosti. Over and out. Funk Power! :-)
-
Zvrle (gost)
| 23.05.2009. 17.58.27
Celokupna rasprava povodom ovog teksta ide u pogrešnom smeru. Ljudi još očigledno ne shvataju razliku između kulture i umetnosti. Kultura je, pojednostavljeno rečeno, način života koji podrazumeva odgovarajući sistem vrednosti i pravila ponašanja koja ga drže u životu. Tako imamo hrišćansku kulturu koja podrazumeva post, odlazak u crkvu nededeljom i druge slične rituale. Zatim imamo kulturu odlaska u pozorište, bioskop itd. Takođe postoji i kultura kanibalizma i prinošenja ljudskih žrtava kao centralni društveni imperativi itd. Prema tome, nemoguće je rap i hip hop kulturi negirati autentičnost. Druga je stvar što je, barem po autoru, njen centralni društveni imperativ: Kill and Get Rich or Die Tryin'! Lično, za mene to nije centralni društveni imperativ pomenute kulture, ali šta ja znam ja slušam Public Enemy i N.W.A! U umetničkom smislu ostaje činjenica da je, barem rep i hip hop o kome autor govori, najobičnije smeće, jer šta mogu vredno stvoriti ljudi koji nikad u životu knjigu nisu pročital i čija se originalnost svodi na besomučno ponavljanje tuđi semplova, te snimanje i prodaju istih, bez obzira koliko to patetično zvučalo.
-
plastikmen (gost)
| 24.05.2009. 01.52.47
sjajan poso Djape
-
Ghostface Z-la (gost)
| 25.05.2009. 14.16.59
super tekst, samo bih ja rekao da je golden age zapravo poceo 90.
-
Aleksandar (gost)
| 25.05.2009. 14.51.06
Odlican tekst, usudio bih se da kazem i najbolji koji sam na ovom sajtu dosad procitao.
A za sve hejtere koji samo znaju da pljuju, porucio bih - get a life!
"Thug life,
you all kno' the rules,
gotta do what you gotta do -
Stay true !"
-
Nezavisni posmatrač (gost)
| 25.05.2009. 17.16.48
Ono što nezavisni posmatrač može da primeti jeste potpuno odsustvo bilo kakvih argumenata onih koji daju pozitivne komentare na račun teksta. Sve je u fazonu idolopoklonske ostrašćenosti i u stilu: yeah, super tekst, divan tekst, najbolji tekst, najbolji tekst ikada itd. Nezrelo poput stavova autora i samog muzičkog pravca koji autor naivno pokušava da afirmiše kao nešto najrevolucionarnije još od pronalska vatre i točka!
-
ej... (gost)
| 27.05.2009. 14.15.32
...a kad ce da bude deo o 50centu?
i njegovim bravurama kako nije imao kes kao klinac za patike a sad ima kuhinju od 3 milijarde maraka, ali ipak jede samo u meku:)
-
inače (gost)
| 15.07.2010. 10.45.57
"Njegov cilj u zalaganju za rap je nešto mnogo skromnije što se najbolje da iskazati jednim od omiljenih motoa srpske omladine: "Bolje da ga mrze zbog onoga što jeste, nego da ga vole zbog onoga što nije""
interesantno je da baze podataka u kojima su skladišteni citati raznih javnih ličnosti ovu prijavu pripisuju kurtu kobejnu. ima nešto funky i veće od života u tome kad npr. neka 15ogodišnja dizelašica iz kaluđerice citira kurta kobejna na svom fb ili nekom drugom profilu...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.