Art Brut vs. Satan

Čudno je to: potpisao bih većinu stavova koje iznosi frontmen Art Bruta (njegova poruka mladima u pesmi Slap Dash for No Cash glasi: „Jebo vas U2, samo svirajte, pritisnite REC i sve će biti u redu“), simpatični su mi njegova infantilnost i iskrenost (u pesmi DC Comics and Chocolate Milkshake on iz ugla 28-godišnjeg pubertetlije oduševljeno priča o devojci koja radi u prodavnici stripova i koja „probably gets it a lot“!), i sâm sam priličan geek (pouzdani Facebookov test kaže da bi mi se bend, kad bih ga imao, zvao Depresivni Kanađani), a opet mi nešto tu jako smeta.

Prosto, kad u spomenutoj Slap Dash for No Cash Argos savršeno precizno uočava glavni problem aktuelne rock scene – preterana produkcijska ulickanost i nedostatak sirove energije – glavni problem je upravo to: nemoj o tome da sma(t)raš, nego to uradi! Nemoj biti savršeno precizan, nego upravo suprotno! Šta te briga kakva je scena, radi ono što ti jedino umeš i nemoj to svima da nabijaš na nos.
Dobro, nije da sirovosti i energičnosti fali na albumu, i to naročito u odnosu na ispeglanog prethodnika It’s a Bit Complicated. Ali šta im je onda trebao Frank Black kao producent, kad su mogli lepo da otpraše to što imaju, pritisnu REC i završe posao, kao što sami kažu? Zar bi ikog uopšte zanimalo ko je producent?

Lepo je što su se novim albumom vratili rockerskijem zvuku, ali sve više se gubi ona neodoljiva dečačka iskrenost s albuma Bang Bang Rock’n’Roll. Taj povratak deluje više kao stvar konceptualne namere nego prirodnog razvitka, pa možda zato sve i deluje malo nategnuto.

Kao da su se uplašili da će nekome previše da zaliče na Kaiser Chiefs ili tako nekog ako nastave tamo gde su stali, pa su odlučili da se opet malo uprljaju. A biće da to nije stvar odluke: il si prljav il nisi. Iako Kaiserima po meni u principu ništa ne fali (sjajan su šou priredili u Areni onomad!), jasno je da do takve zabune ipak ne bi moglo da dođe. To se lepo vidi u boljim trenucima na albumu, kada se Argos spušta s nebeskih visina pravovernog deklamatora, i pušta da život peva sam o sebi; trenucima koje i Black iskusno i nenametljivo gura u prvi plan.

To je ona prodavačica iz striparnice; to su dlanovi znojavi od ljubavne nervoze u pesmi Am I Normal; to je čisti muzički fanatizam koji se ne stidi svog štreberskog prizvuka iz teme The Replacements; a to je i ona sluđenost životarenjem u kapitalizmu u zaraznoj Summer Job...  

Iako ništa ne fali ni Blackovoj produkciji (naprotiv, teško da je Argos mogao da nađe nekog ko bi bolje skapirao i sproveo njegove želje), ostaje utisak da je jedina veza onih bendova koji muziku zaista snimaju na REC sa Frankom Blackom u tome da ponekad pijani s ortacima hedbenguju uz Debaser.

A i ta pijanstva... Ima li ičeg dosadnijeg od klinaca koji se hvale koliko su popili? Da sam dobio dolar za svaki put kad sam u troli slušao brate-al-sam-se-sinoć-odvalio priče, imao bih dovoljno da platim Briana Ena da producira prvenac Depresivnih Kanađana. Art Brut se time temeljno bave na celoj ploči, od otvarajuće Alcoholics Unanimous, preko What a Roush do zatvarajuće Mysterious Bruises (s doduše najzabavnijim stihom na albumu I fought the floor and the floor won). Iz nekog razloga, Art Brutu je izgleda vrlo stalo do toga da svima bude jasno da vole popit.

Međutim, kao što pravi alkosi loču i ćute, tako i pravi rockeri praše i ćute. Ćutanje je tu važnija reč.

Povezano:

• ART BRUT: It’s a Bit Complicated (2007)
• ART BRUT: Bang Bang Rock n' Roll (2005)