Art Brut, ili tačnije pevač Eddie Argos, poseduje nešto što se retko sreće u muzici: suptilan humor pomešan sa iskrenim emocijama. Upotrebna vrednost albuma ovog benda najviše dobija upravo u tekstovima, malim životnim ispovestima provučenim kroz filter samoironije
Na sličan način kao Jonathan Richman & Modern Lovers pre 30-ak godina, Eddie Argos i
Art Brut mladalačku iskrenost, životne opservacije i zbunjenost vešto sintetišu s poletnom rokenrol energijom.
Dobro i loše na ovoj ploči proishodi iz kontinuiteta s njihovim prošlim debi albumom
Bang Bang Rock’n’Roll. Daleko od toga da su tada pesme kao
Emily Kane i
Formed a Band predstavljale ovaj britanski indie bend kao pojavu oko koje će se dići buka koja će se ubrzo raspršiti, kao što se često zbiva sa naglo otkrivenim novim nadama u muzičkoj industriji.
Ali, kao što postoji samo jedna prva ljubav, tako je i s debijem Art Bruta: previše iskrenosti i energije da bi se moglo skoro ponoviti.
Dakle, formula je ista, samo s malo manje inspiracije. I čini se da nije rezultat kalkulacije benda oko prepoznatljivosti i očekivanja slušalaca, već da (iskreni kakvi jesu) oni zaista ne mogu drugačije.
Muzički je bend izgubio nešto od prvobitne sirovosti, iako je ona i ranije bila umotana u skuplju produkciju. Bend se dobro služi melodijom i svira na način koji ne daje mnogo mogućnosti za predah. Ne suviše brzo, ali nikad bez sporih i razvučenih momenata, tako da dobro ispunjavaju vreme i održavaju pažnju. Pri tom muzika dobro prati sadržaj tekstova i njegove obrte.
Vrlo je specifičan način na koji pevač Eddie Argos peva, tj. ritmički izgovara stihove. U pitanju je neka vrsta amaterskog šarma koji u sklopu s jednostavnošću tekstova i izvesnom dozom humora biva lako shvatljiv i simpatičan.
Tekstovi su jako bitan aspekt ovog benda i tu treba potražiti ono po čemu se Art Brut ističe. Ovog puta nema dirljivih ispovesti, a i humor slabije funkcioniše ili zvuči banalno kao u pesmi People in Love: „People in love, lie around and get fat I didn't want us to end up like that“. Intimno otkrivanje o tome da veze opuštaju ljude i čini da zapostave svoj fizički izgled.
„Punk rock ist nicht tot / Sorry if my accent's flawed / I learnt my German from a 7 inch record“ je jedan od najupadljivijih refrena na albumu (St. Pauli), sa strofama koje pominju osećaj nerazumevanja okoline za rokenrol pobunu.
Art Brut se i dalje razlikuje od svih drugih muzičkih pojava u indie okviru. Obraća se svim izgubljenim romanticima opsednutim problemima razrešavanja velikih ali banalnih životnih misterija kako doći do seksa, ljubavi, ploča, i kako se postaviti prema okolini.
It’s a Bit Complicated je definitvno korak u mestu za bend – niti je došlo do nekog napretka u zvuku, niti je očuvana prvobitna inspiracija. U ovom trenutku bend nije u stanju da prevaziđe samozadata tematska ograničenja i to se odražava na kvalitet albuma.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.