Muzika za film, TV i muzej

Što zbog poslovičnog nemara, što zbog takođe poslovično nepovoljnih društvenih okolnosti, domaća rock muzika nikada nije uspela da uspostavi diskografski kontinuitet, tako da ni danas u prodavnicama ne možete naći najveći deo produkcije 90-ih kako biste osvežili pamćenje (a o starijim izdanjima, da i ne govorimo).

Zbog toga ne treba da čudi činjenica da osvetljavanje određenog interesovanja nekog autora (instrumentali, filmska muzika...), što je na Zapadu pretočeno u poseban žanr, doskora nije bilo na dnevnom redu kod domaćih izdavača.

Album Muzika za film, TV i muzej lidera Električnog Orgazma Srđana Gojkovića Gileta je dobro osmišljen, dizajniran i uređen presek, koji se najvećim delom sastoji od muzike koju je Gile komponovao za filmove Kako je propao rokenrol i Crni bombarder (računajući i seriju). Ovo izdanje, međutim, ne o(p)staje samo na pukom slaganju materijala koji je šira publika, usled popularnosti pomenutih filmova, već čula.

Dva standarda The Velvet Undergrounda – Run, run, run i Heroin – izvedena u zagrebačkoj Tvornici 2001. godine povodom izložbe Andyja Warhola, kao i pesma Svet je samo barka koja plovi, koja je iskorišćena za novu inkarnaciju serije Pozorište u kući, prvi put se pojavljuju na ovom izdanju, i logično predstavljaju najzanimljivije trenutke.

I dok na Run, run, run nedostaje još slobode u svirci, naročito u delovima kada bend treba da improvizuje, Heroin odlično hvata duh njujorških rock ikona. Menjanje tempa je u njoj spontano, dovoljno „nespretno“ a istovremeno dovoljno ubedljivo izvedeno, dok Giletov glas bez padova iznosi čuvenu naraciju.

Tema Svet je samo barka koja plovi ima sa opusom Velvet Undergrounda jednu važnu zajedničku osobinu – njena lepota leži u opčinjujućoj jednostavnosti koju donose tri akorda. Pri tome gudači diskretno boje temu, a aranžman na gitari u refrenu priziva u sećanje američki folk, psihodeliju, kao i stil Georgea Harrisona.

Pesme iz pomenuta dva filma potcrtavaju Giletovu rockersku stranu, pri čemu treba imati u vidu da je iz ove perspektive još očiglednije da Crni bombarder predstavlja njegovo suočavanje sa temom šta (ni)je doneo 9. mart jednoj generaciji (u apokaliptičnoj hippie himni Seks, droga, nasilje i strah Giletu pomažu Cane i Milan Mladenović).

Međutim, album će zadovoljiti i one kojima nije do velikih tema. Pesma Hajde hajde devojko se neskriveno oslanja na čuveni patern nedavno preminulog Boa Diddleyja, i pokazuje da srpski rock može ubedljivo da progovori na jeziku seksualnih nagona i bez posezanja za vulgarnostima.

Iako ne nudi mnogo do sada neobjavljenih snimaka, Muzika za film, TV i muzej sasvim dobro funkcioniše na dve osnovne ravni – pokazuje Giletovu autorsku raznovrsnost i predstavlja zanimljiv način da se skrene pažnja publike pred najavljeni novi album Električnog Orgazma. Takođe, ne manje bitno, mogla bi da bude podsticaj za neke naredne slične izdavačke poduhvate.

Povezano:

• Spontana praksa bezobrazluka, intervju (2007)
• Breskve u teškom sirupu Vol. 1, recenzija (2007)