(Matador)
Veterani garažne punk scene iz Konektikata su posle duže pauze snimili četvrti album. Upućeniji bi trebalo da ih pamte po klasicima Fuckin’ Gary Sandy i Let’s Get Rid of New Haven i četiri albuma za Matador
Ako vam na pomen svega ovoga iz sećanja ne izvire ništa, budite bez brige. Condo Fucks su off-projekat grupe Yo La Tengo. Bend je napisao čak i fiktivnu biografiju, sve sa namerom da zbuni diskofile uverene da znaju ili poseduju sve od muzike.
No, tu i tamo bend se odao u nekim detaljima.Još se na lažnom katalogu Matadorovih izdanja koji se dobijao uz njihov album I Can Hear the Heart Beating As One pominju Condo Fucks. Drugo, sam naziv albuma na parodičan način podseća album obrada Yo La Tenga Fakebook (koji je, doduše, imao i nekoliko originala).
Iz svega rečenog lako se da izvesti da je ovo njihov novi album obrada. Međutim, pravo iznenađenje jeste sam njegov zvuk koji prilično odstupa od svega što je bend snimio u dužem vremenskom periodu. Njihovi poslednji albumi, iako uvek žanrovski raznovrsni, sve više su se utapali u sanjivi pop sa tek tu i tamo malim gitarskim izletima, pri čemu nikad nisu odlazili dalje u preteranu sirovost. Fuckbook je album koji pravi oštar kontrast u odnosu na sve to.
Uzimajući ulogu fiktivnog benda, Yo La Tengo okreću drugi list i sviraju 11 obrada rokenrol, surf, garažnih i pank pesama iz ’60-ih i ’70-ih, odsviranih sa mladalačkom energijom i poletom. Uz sve to, pesme su snimljene uživo i u lo-fi uslovima, tako da je zvuk prilično sirov. Za razliku od prethodnog albuma obrada koji je bio akustičan i introvertan, Fuckbook se ispostavlja kao zli brat blizanac, ekstrovertan, agresivan, buntovnički.
Pesme sastava The Kinks, The Beach Boys, The Troggs, The Small Faces, The Electric Eels, The Flamin' Groovies, Slade, i Richard Hella, bend provlači kroz filter sopstvene furiozne i bučne izvedbe tako da na kraju sve dobijaju isti pečat i ne štrče jedne od drugih.
Monolitnost albuma je generalno češće mana nego prednost, ali pri ovakvom pristupu (album jedva prelazi pola sata), to ima smisla. Uostalom, to je i više u duhu vremena iz kog pesme dolaze kada se više sviralo i kada je bazična energija bila na većoj ceni nego danas. Album zbog toga bolje prolazi kao celina i ima viša smisla nego u svojim pojedinačnim pesmama.
Yo La Tengo, ili Condo Fucks ako hoćete, pokazuju zadivljujuću moć transformacije. Već su nam dovoljno tokom svoje duge karijere demonstrirali koje sve žanrove mogu da sviraju i koje sve oblasti rock istorije poznaju. No ovo je prvo izdanje koje se trudi da ne ide suviše u širinu nego se fokusira na jedan zvuk i doživljaj.
Adolescentska napaljenost na svirku, potreba za opasnošću i ostalo što nam bend pokazuje ovde, kao da dolaze od ljudi koji su mlađi par decenija nego što zaista jesu. Tako da se na kraju može reći da su svoju trasnformaciju uspešno obavili, i iako je reč o ulozi, čini se da je uživljavanje u nju iskreno.
Toliko iskreno da vam može zasmetati, naročito ako ih pratite od, recimo, albuma I Can Hear the Heart Beating As One. U tom slučaju biće potrebno malo volje i strpljenja da album počne da „deluje“.
One koji su otvoreni za ovakav zvuk, ili one koje je proleće dovoljno razbudilo, od početka čeka čisto zadovoljstvo.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.