Incredibad

Na početku priče o spoof rocku (i manje-više bliskim popularnim muzičkim žanrovima) bili su Spinal Tap. Na mahove se njihove mustre prihvatao i Weird Al Yankovic, striktno se držeći obrada hitova uz intervencije izričito jezičko-slovne prirode.

Prošle godine Tenacious D i Flight of the Conchords su spoof pristup uspeli da podignu na viši kreativni nivo. Završnica minule zime donela je još jedan ogled na narečene teme – Incredibad, album filmsko-komičarske trojke koja se pod nazivom The Lonely Island profilisala u okviru dugovečnog TV serijala Saturday Night Live.

Zvanična wiki-verzija geneze ovog fenomena ide ovako: trojica filmskih junoša (Andy Samberg, Akiva Schaffer i Jorma Taccone) za kratko vreme su postali zvezde SNL-a komičarskog raja, a ubrzo i vlasnici rekorda za svako poštovanje: 35 miliona otvaranja na You Tubeu u slučaju pesme/skeča Dick in a Box.

Incredibad zapravo predstavlja best-of kompilaciju najuspešnijih pesama,priređenih za potrebe SNL-a. Pripomogli su mnogi i raznorodni: Norah Jones, Justin Timberlake, Jack Black, Julian Casablancas, Lil’ Wayne, Natalie Portman, T-Pain.

Međutim, ako je verovati onome što vesela trojka obznjanjuje u završnoj numeri na ovom izdanju, možda su stvari tekle ovako: trojica 13-godišnjaka dobijaju nepristojnu ponudu vanzemaljca (sudeći po omotu, reč je o E.T.-ju) da seksom učetvoro zarade ispunjenje jedne želje. Želja tuđina ispunjena, pa samim tim i želja mlađanih geekova – da jednog dana postanu najbolji lažni MC-jevi na svetu. Sve ostalo je posledica i potvrda ove sudbonosne pogodbe.

Na nivou ponuđenog, The Lonely Island su opravdali vlastita pubertetska očekivanja. Uz dosta istrčavanja, preterivanja i ne baš mudrih izbora ipak uspevaju u dva osnovna nauma: da se dobro zabave i prodrmaju žanr koji ismevaju, a koji, to je više nego očigledno, jako vole.

Žanr koji se svetlosnim miljama udaljio od svojih početaka, ali i same suštine. Nekada odraz opravdanog bunta i kreativnog poriva, hip hop se u međuvremenu mahom sveo na producentsku umešnost, beslovesnost na planu ideologije i opštu estradizaciju najpogubnije vrste. The Lonely Island možda tu i tamo i pogreše, ali uspevaju da hip hopu vrate osmeh i prekopotrebnu samoironiju.

A svačega tu ima – oponašanja gnevnog old skool rapa (Who Said We’re Wack), parodiranja nekontrolisane upotrebe raznoraznih filtera i ostalih producentskih kinđurija (I’m On A Boat), ismevanja hipertrofije seksualnosti u savremenom r’n’b-ju (Dick in a Box, koja predstavlja parodiju na Promiscuous Girl Nelly Furtado, i/ili Dreamgirl u kojoj se devojka iz snova, Norah Jones, pretvara u promoterku novih grickalica).

Tiha posveta Pet Shop Boysima se čuje u Jizz in My Pants, psovački zanos u antikorporativnoj Like a Boss i Natalie’s Rap (u kojoj Natalie Portman psuje kao da ganja olimpijsku normu u toj kategoriji), a tu su i oda Hronikama Narnije (Lazy Sunday) i upitnom muškom druženju (We Like Sportz).

U najzanimljivije trenutke svakako spada bravura Jacka Blacka na temu Bootsyja Collinsa i Rickyja Jamesa u priči o faličnom saksofonisti (Sax Man), i podsmeh koji cilja na glamurizaciju koju kreiraju trenutne rap vedete u Santana DVX Chapmagne. Dakle, ima tu dosta toga. Puna kapa. Čak kanda i prepuna.

Incredibad mudro igra na duhovitost i poletnost kao ključne adute, tu spora nema. Problem nastaje kada se pesme izmeste van konteksta zvučne pratnje TV skeča, ma koliko on bio zabavan. Tu se dolazi do krupne zamerke – dosta toga ovde predočenog ostavlja utisak internih pošalica doslovno prevedenih u drugi medij.

Poklonicima SNL segmenata čije su zvezde The Lonely Island to neće smetati, ali zalutale i neverzirane može da ostavi u dubiozi. A dubioza teško da je bila cilj ove pohvale geekovštini i neumerenoj ironiji.

Audio:

• The Lonely Island MySpace