Život veći od filma

Srpski dokumantarni film doživljava preporod. Ne samo da je sve više novih domaćih autora koji se pojavljuju na prvi pogled niotkud, nego su i autori igranih filmova izgleda shvatili da se u dokumentarizmu krije ono za čim srpska kinematografija već godinama vapi – priča!

Preksinoć je počeo najveći domaći festival dokumantarnog filma Kratki metar, a malo kasnije i Beldoks. Dodaju li se tome još bar dva vrlo profilisana festivala (Slobodna zona, Sedam veličanstvenih), jedan poseban festival sa mini-filmovima snimljenim mobilnim telefonima i drugim alternativnim filmskim sredstvima (Nova svetlost), kao i serija manjih revija (podvodni, arheološki...) i redovni dokumentarni programi Festa i Festivala autorskog filma, onda se dolazi do veoma ozbiljnog prisustva ovakvih naslova u našim bioskopima.

Neki od tih festivala već su stekli kultni status i odnegovali su publiku koja je od dokumentaraca počela da očekuje više nego od unapređenih TV reportaža. Kada vidite podjednako upečatljive filmove o zatvorenicima u Gvantanamu, transvestitima na Filipinima ili ruskim maloletnim delinkventima, koji vas s jednakom lakoćom nateraju na rub besa ili suza, onda vas više neće zadovoljiti nešto što liči na priloge iz Srbije danas.

Ma koliko paradoksalno delovalo, srpski film je doživeo da ga i najoštriji kritičari hvale zbog dobre produkcije i inovativnih tehničkih rešenja, a zameraju mu nedostatak dobrih scenarija. Zato i ne čudi da se u zemlji sa ovakvim naslovnim stranama novina dokumentarni film pojavljuje kao medij s nepresušnim izvorom inspiracije.

Osim toga, studenti na Fakultetu dramskih umetnosti kao deo vežbi imaju obavezno prelistavanje aktuelne štampe. Ako je suditi prema nagradama koje naši dokumentarci u poslednje vreme dobijaju po svetskim festivalima, ispada da je srpska stvarnost dovoljno filmična da bi bilo dovoljno pritisnuti record na digitalnoj kameri i – voilà!, eto filma.

Stvari, naravno, nisu ni izbliza tako jednostavne.

Kavijar konekšn

Nagrade koje su u poslednjih godinu dana dobili filmovi Kavijar konekšn Dragana Nikolića, Bajne vile Marka Jeftića i 21 sekund Željka Mirkovića (osvajali su nagrade u Trstu, Amsterdamu, Zagrebu, Sarajevu, Budimpešti, na domaćim festivalima...) rezultat su izuzetnog truda i entuzijazma ljudi koji su učestvovali u njihovom nastanku.

Ali, kako nastaju ovi filmovi? Zašto su toliko uspešni? I kako je sve to uopšte počelo?

„Sve je počelo sa Pretty Dianom Borisa Mitića“, kaže za Popboks Dragan Nikolić, reditelj filma Kavijar konekšn, koji je na ZagrebDoxu, najvećem balkanskom festivalu dokumentarnog filma, dobio glavnu nagradu u regionalnoj konkurenciji.

„Negde u isto vreme sam pohađao prvu radionicu dokumentarnog filma francuske škole Atelje Varan, koju je osnovao legendarni Jean Rouch. Svi filmovi koji su nastali na toj prvoj radionici bili su odlični, kao i ljudi koji su tu došli da se posvete dokumentarnom filmu“, kaže Nikolić.

Nakon radionice on i kolege nisu znali šta da rade sa svojim filmovima, i uglavnom ništa i nisu uradili.

„Osnovali smo Atelje Varan Beograd i napravili još jednu radionicu, koja je osim nekoliko časnih izuzetaka bila fijasko, nakon čega se udruženje raspalo. Ali ljudi su ostali da i dalje burgijaju svako na svoj način. Te dve radionice su dale 19 dokumentaraca u dve godine, što je za Srbiju, mislim, najveća produkcija dokumentarnih filmova od devedesetih naovamo, a to niko nije primetio. Skoro da za njih niko nije čuo, a kamoli ih pogledao...“

Mitićev film Pretty Diana, o Romima s Čukaričke padine koji stare dijane adaptiraju u vozila za prikupljanje starog papira i kartona, verovatno je prvi film iz nečega što sve više počinje da liči na novi talas srpskih dokumentaraca.

Ovi filmovi skromnom produkcijom, temama iz svakodnevice i nadasve nepretencioznošću podjednako su osvojili i publiku i kritiku. Oni postavljaju pitanja umesto da (nadobudno) daju odgovore, često obiluju spontanim humorom, a emocije običnih ljudi koji su njihove glavne „zvezde“ čine ih toliko univerzalno razumljivim. Ovome bi se mogla dodati i reč „uspešnim“, kada iza toga ne bi stajala činjenica da se od snimanja dokumentaraca u Srbiji jednostavno ne može živeti.

Tarot Srbija

Šta to tačno znači dobro zna Vladimir Đukelić, čija je producentska kuća Red Productions snimila Bajne vile u režiji Marka Jeftića, a dogodine planira još jedan – Tarot Srbija Ivana Nikića.

„Snimanje dokumentaraca u Srbiji je potpuno nekomercijalno“, kaže Đukelić za naš sajt. „Da bi se time bavio, moraš ili da imaš neki dogovor s televizijom, ili da film nameniš za festivale i snimiš ga za nula para, što je skoro nemoguće.“

On napominje da je za život jednog dokumentarca možda najvažniji proces koji se dešava posle snimanja, a to najviše zavisi od distributera. Kao dobitnu kombinaciju on vidi odabir priča koje će biti bliske stvarnosti i ljudima koje svaki dan srećemo, ali ih ne vidimo u domaćim filmovima.

„Vreme je da se u Srbiji ne priča više samo o ratu. Ne mislim da je loše da se priča o ratovima, čak mislim da filmova o tome nema dovoljno. Ali, dugo sam mislio da se film poput Bajnih vila može snimiti u Srbiji, jer su kod nas sve teme velike, bave se relacijama između države i naroda, u kojima se jedinka gubi... Dokumentarci bi trebalo da približavaju Srbiju svetu, ali ne u političkom smislu, nego da i mi počnemo ozbiljno da se bavimo temama koje su predugo bile predmet manipulacija.“

Marko Jeftić, reditelj Bajnih vila, duhovite i dirljive priče o grupi žena u staračkom domu, za Popboks navodi da nije imao većih poteškoća tokom samog snimanja filma, osim saradnje s jednom „buntovnom 75-godišnjakinjom“.

Ipak, odgovarajući na pitanje koliko je snimanje dokumentaraca u Srbiji teško ili slatko iskustvo, on napominje da je ta oblast kod nas daleko od uređene.

„Ono po čemu je dokumentarni film u Srbiji u težem položaju u odnosu na neke od uređenijih zemalja, jeste što tamo postoji veći broj fondova, produkcija i televizija koje finansiraju dokumentarne filmove. Druga bitna stvar je distributerska mreža koja omogućava gledaocima u svetu da dokumentarne filmove gledaju u bioskopu, na televiziji ili DVD-u. Inače, samo snimanje je slatko kao bilo gde drugde...“

Dragan Nikolić kaže da je imao sreću da je producent njegovog filma ujedno i njegova supruga Jovana Nikolić.

„Ona je uradila za moj film ono što niko pre nje u Srbiji nije uradio ni za jedan drugi dokumentarni film. Uspela je Kavijar da realizuje sa Amerima, Englezima, Fincima, Šveđanima, Holanđanima, kao i sa našima, Sekretarijatom za kulturu grada Beograda i Filmskim centrom Srbije.“

Snimanje dokumentarca on upoređuje s maratonom u odnosu na snimanje igranog filma, koje bi moglo da bude trka na 100, 200 ili maksimalno 400 metara.

Do viđenja, kako ste?

A priča u Srbiji očigledno ne fali. Osim pobrojanih, među uspešne dokumentarce nastale poslednjih godina svrstavaju se Made in Serbia Mladena Đorđevića, Moj drug Srbija Sonje Blagojević, Sinema Komunisto Mile Turajlić, kao i novi filmovi Marka Jeftića i Borisa Mitića.

Mitićev film Do viđenja, kako ste? otvoriće predstojeći Beldoks, dok se Jeftićev i film Sonje Blagojević tek očekuju.

„Srbija je još puna bogatih sokova za sve vrste umetnika“, tvrdi Dragan Nikolić.

„Možda to više nisu priče na prvu loptu koje bi neko odmah na neviđeno platio, ali svašta još čeka da bude ispričano. Ratne teme sa Balkana su skoro prošlost i kao da nikog više ne zanimaju, kad govorimo o dokumentarcu. Znači, potreban je nov pristup stvarnosti, kako ovoj sadašnjoj tako i onoj prošloj, pa i budućoj. Bilo čime da se bavite, morate imati neku svoju viziju budućnosti, ako želite da uspete, morate da anticipirate događaje. To je u Srbiji najteže ali i najslađe raditi.“

Upitan da li se nešto promenilo u njegovom odnosu prema snimanju dokumentarnih filmova posle snimanja Bajnih vila, Marko Jeftić odgovara: „Promenio sam se ja. Najbolja stvar koju naučiš kad radiš dokumentarac je da je život mnogo uzbudljiviji od fikcije“.

Ari Gold, član žirija Kratkog metra Ari Gold, avangardni filmski umetnik iz Njujorka, ukulelista, dobitnik studentskog Oskara, specijalni je gost i član žirija Festivala kratkog metra.Na festivalu će u okviru programa Njujork, 6 sati ranije biti prikazan njegov jednominutni film Kultura, koji je bio hit Sundance festivala. Njegov Oskarom ovenčani Helikopter je rekonstrukcija nesreće u kojoj su poginuli Arijeva majka i njen momak. Njegov novi film Avanture moći jedini je dugometražni igrani film na programu ovogodišnjeg festivala. Jeste li primetili neki isti trend medu filmovima koji su uvršćeni u izbor? Teško je utvrditi neki poseban trend. Ali, dok smo gledali četvrti film, od ukupno šest, jedan član žirija je primetio: "Ovo je prvi film koji nije o nekom ubistvu". Nadam se da je to samo slučajnost. (smeh) Kratki igrani film mora da ostavi utisak zaokruženosti i dosta se razlikuje od dugometražnog filma, jer podseća na haiku. Možda snimanjem takvih filmova neki autori zapravo samo žele na brzinu da završe stvar. Delite li utisak srpskih dokumentarista i autora kratkih filmova da je na tom polju u poslednje vreme aktuelan trend snimanja veoma ličnih filmova, dok je do pre nekoliko godina bilo mnogo više naslova s političkom tematikom? Ako to jeste trend u Srbiji, onda jedva čekam da vidim sve filmove na festivalu. Lični filmovi mogu da budu istinski sjajni i da vam pokažu kako se neko povezao sa svojim glasom. Ali, ne volim kada autori takvih filmova pokušavaju da imitiraju nešto drugo. Posebno me nerviraju niskobudžetni kratki filmovi koji se trude da izgledaju kao da su napravljeni u Holivudu. Od toga mi je baš muka. Ali takvih filmova uvek ima. Sve dok filmadžije koriste ono čime raspolažu i prema čemu imaju iskren odnos, to je bolje nego da se prave da su nešto što nisu. Mislite li da niskobudžetni filmovi daju autorima veću slobodu, jer nemaju obaveza prema producentima? Trebalo bi da je tako. Najbolji kratki filmovi su veoma lični, što ne znači da su autobriografski nego da imaju specifičan humor, glas ili ukus autora. To se posebno odnosi na filmove iz Zapadne Evrope, koja je kroz celu istoriju davala silnu lovu studentima filma, pa onda vidiš film koji košta cirka 200.000 evra, a nema apsolutno nikakav glas i služi kao audicija za dugometražni film. Tako i oni, kao što si rekao, nekome odgovaraju, ali to nije neki veliki studio nego možda njihov profesor s faksa. I onda žele da naprave minijaturni dugometražni igrani film, koji će imati taj osećaj, imaće orkestriranu muziku, kamere na kranovima... To je totalno gubljenje vremena i takvi filmovi, po meni, veoma retko funkcionišu.

 

Stvarno i moguće Doviđenja, kako ste? Satirična dokumentarna bajka o jednom junaku našeg doba koji je spreman da umre za ono u šta veruje, ali ne veruje više ni u šta... Izbor od 120 najefektnijih srpskih satiričnih aforizama i preko 400 „satiričnih dokumentarnih kadrova“ snimljenih tokom tri godine na 50.000 km dugom putu po sporednim putevima Srbije. Bajne vile U beogradskom domu penzionera, Meri Galevska (85) i njezin suprug, kompozitor Nikola Galevski, osnovali su sekstet. Ali, Meri ostaje udovica i sekstet se raspada. Odlučna u nameri da ostvari svoj i suprugov san, Meri osniva novi sekstet, sastavljen isključivo od žena. One kreću na muzičku turneju na kojoj ih čeka mnogo izazova, ali i čelična volja jedne žene. Kavijar konekšn Braća Pacovi žele da dostignu uspeh svog oca Drnde, najuspešnijeg lovca na morune prepune kavijara. Reka se promenila, kao i druge okolnosti u njihovom životu. Oskudna sezona čini da se braća bore za svaki komad vodene teritorije u kojoj bi se mogla naći zlata vredna moruna. Nakon očeve smrti, braća Pacovi se moraju suočiti i sa zabranom lova na morune od strane EU. Priča o Janu Lenhartu (Marko Cvejić) Vladimir Lenhart, mladi avangardni muzičar, nakon putovanja po svetu, vraća se u svoje rodno selo Kovačica, u potrazi za umetničkim korenima svoga dede Jana Lenharta, jednog od najpoznatijih pevača narodne muzike vojvođanskih Slovaka. Tokom road movie istraživanja otkriva zanimljivosti o Janovom životu, nastupima, popularizaciji slovačke narodne muzike, kroz koje su prožete činjenice o istoriji i tradiciji vojvođanskih Slovaka. 21. sekund “Nevidljivi” stelt F117 postao je vidljiv prvo za same aktere poznatog događaja, a zatim i za TV gledaoce širom sveta. Čovek koji je 1999. letelicu učinio vidljivom, onaj koji ga je srušio u letu, nekada zlatni Zoltan, sada se potpuno povukao iz vojne karijere i više puta odbio ponude da obučava strane vojske za detektovanje i gađanje sličnih letelica. Danas se bavi pekarskim zanatom i živi sa svojom porodicom koja mu je ostala kao dvadesetdrugi sekund najsjajnije životne avanture. Nestanak heroja (Ivan Mandić) Film se bavi skorim i ne tako skorim promenama naziva ulica u Beogradu. Sa jedne strane tu je Komisija za nazive ulica i trgova grada Beograda, čiji se rad prati i koji objašnjavaju svoje stavove i odluke. Druga strana iste medalje su pojedinci i grupe koji su pogođeni odlukama Komisije. Kroz priču o menjanju ulica, upoznajemo pojedince i porodice koji su ovo menjanje ulica doživeli kao vandalizam nad ličnim svetinjama.