Oaza spore hrane

Već petu godinu zaredom beogradska publika imala je priliku da uživa u malom, ali po mnogo čemu jedinstvenom Festivalu evropskog dokumentarnog filma Sedam Veličanstvenih. Od 25. do 28. januara u Sava centru prikazano je sedam najzanimljivijih celovečernjih dokumentarnih ostvarenja iz 2008. po izboru jednog od osnivača i bivšeg dugogodišnjeg direktora Evropske dokumentarističke mreže Tua Stina Milera, selektora festivala od njegovog osnivanja.

Kao i proteklih godina, festival je privukao brojnu publiku (ponovo se aktiviralo pitanje izmeštanja projekcija u veliku salu) što svedoči da se i pored raznovrsne ponude dokumentarnih ostvarenja na nekoliko beogradskih festivala, pre svih Slobodne Zone, Festivala kratkog metra i Festa, "potražnja" za ovim vidom filmskog izraza ne smanjuje.

To samo dodatno ide u prilog tvrdnji selektora da smo svedoci zlatnog doba dokumentarnog filma, u kome je gledanje dokumentaraca postalo deo "kulture događaja", pogotovo kod mlađe publike. Uvođenje novih narativnih struktura kao što je "docu-fiction" (mešanje igranog i dokumentarnog), razvoj digitalne tehnologije i računarskih programa montaže, ali i sve više humora, neki su od najznačajnijih faktora koji doprinose ekspanziji produkcije dokumentarnog filma u svetu i njegovog približavanja "običnom gledaocu".

Nove forme, kako kaže Miler, omogućavaju da se na atraktivniji način istaknu dve osnovne vrline dokumentarnog filma – s jedne strane zadovoljavanje naše radoznalosti, odnosno "ispunjavanje potrebe da upoznamo ona mesta na koja nismo ili ne bismo išli, bilo da se nalaze na nekom udaljenom kontinentu ili odmah iza ćoška", a s druge uspešna komunikacija sa publikom na emotivnom nivou, tj. sposobnost filmova da nas rasplaču, nasmeju, opuste ili uznemire.

Pa ipak, osim u sve većoj atraktivnosti dokumentarnog filma uopšte, tajna uspeha "Sedam veličanstvenih" velikim delom leži i u načinu prezentacije samih filmova. Od nastanka festivala, njegovi osnivači Svetlana i Zoran Popović insistiraju na prikazivanju filmova isključivo na kvalitetnim formatima (35 mm filmu ili beti), ali i uz obavezno prisustvo reditelja ili nekog važnog člana autorske ekipe.

Razgovori stvaralaca sa publikom nakon projekcija, ali i njihovo učešće na radionicama koje se održavaju za vreme trajanja festivala, postali su tokom godina zaštitni znak Sedam Veličanstvenih. Mali broj prikazanih filmova takođe odgovara ovakvoj koncepciji i omogućava "konzumiranje" svakog pojedinačnog ostvarenja polako i u potpunosti, pa nije čudo što je Tue Stin Miler okarakterisao sam festival kao "oazu spore hrane".

Sve to zajedno, po njegovim rečima, stvara atmosferu "poverenja i poštovanja" gde je sada već stalna publika stekla poverenje u selektore i organizatore, autori rado dolaze jer znaju da će njihovi filmovi biti tretirani s punim poštovanjem, a broj polaznika radionica, uglavnom studenata filmskih škola, raste iz godine u godinu.

Što se ovogodišnje selekcije tiče, iako u startu nije postojala očigledna programska celina, organizatori i selektor slažu se da se dominantna tematska preokupacija festivala spontano isprofilisala, pa je tako publika uglavnom gledala filmove koji se bave ljudima "sa margine". Film Slepe ljubavi, slovačkog reditelja Juraja Lehotskog, koji je otvorio festival, na originalan način predstavlja intimne svetove slepih ljudi.

Majka Antoana Katena i Pavela Kostomarova prati Ruskinju koja sa svoje devetoro dece beži od nasilnog muža, dok je Zaborav Hedi Honigman priča o Limi, glavnom gradu Perua, i ljudima koji mogu da se sretnu u živopisnom kvartu oko predsedničke palate.

Na programu festivala našli su se i Otarasi se đavola Pitera Entela, film o borbi da se sačuva parohija u Nju Orleansu koju nadbiskupija želi da ukine; Vestrerbro Mikaela Nora, koji prikazuje živote mladih u Kopenhagenu, Sve se beli u Barkingu Marka Isaksa, prikaz rasnih tenzija u predgrađu Londona, kao i Sleep Furiously Gideona Kopela, koji na lirski način prikazuje svakodnevicu malog velškog mesta.

Pored očiglednog uspeha festivala merenog odzivom publike, možda još značajniji jeste njegov uticaj na mlade sineaste: festival su organizovali ljudi koji vole i razumeju dokumentarni film, a oko njih se, na pratećim radionicama, okuplja sve veća i veća grupa zaljubljenika u ovaj vid filmskog stvaralaštva koja, uz nužnu podršku, u budućnosti možda doprinese da i srpska dokumentarna produkcija dočeka svoje zlatno doba.