Psoglavi laje, vetar nosi

Istorijski romani kod nas nisu česti, ali kada se pojave, obično su odlični. Setimo se samo remek-dela koja su ostavili Andrić, Crnjanski i Selimović, ili svežijih primera poput romana Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića i Strah i njegov sluga Mirjane Novaković. Sledeći već utaban literarni trag, Đorđe Milosavljević u književnom debiju opisuje davno iščezlu Srbiju 19. veka. Bez obzira na to što se njegov roman ne može uvrstiti među nabrojane klasike, Milosavljević ima šta da ispriča.

Godina je 1841. Jeremija Milošević, bistar i dobrodušan mladić, sasvim neočekivano i u prvom trenutku protiv svoje volje, postaje učesnik po život opasne avanture. Jeremija se pridružuje grupi koja prati čuvenog Hansa Kristijana Andersena, danskog bajkopisca, koji je došao na Balkan kako bi istražio predanje o psoglavim mitskim čudovištima koja su, navodno, terorisala i obrenovićevsku Srbiju tog vremena.

Epoha ume da bude nezgodna za oživljavanje, ali Milosavljević se pripremio temeljno. Privučen dokumentovanim događajima i ljudima koji su nekada zaista živeli, on bez većeg grča meša istoriju i fikciju. Roman Đavo i mala gospođa (Scatto, 2008) je inspirisan istinitim slučajem iz 1835. godine – serijom zverskih ubistava u Kragujevcu za koje je optužen Psoglavi – ali i činjenicom da je Andersen negde u to vreme zaista posetio našu zemlju. Kada se priči doda ljubavnica Miloša Obrenovića Jelenka Herbez („mala gospođa“ iz naslova), jedna od najintrigantnijih istorijskih figura tog perioda, dobijamo mešavimu koja privlači na više nivoa.

Milosavljević sasvim dobro piše – stil mu je pitak, duhovit i pregledan – ali Đavo nije bez mana. Preopširan uvod, na primer, narušava dinamiku romana. Uvođenje u priču, tokom koga se malo šta od značaja događa, zauzima gotovo čitavu prvu polovinu knjige. Takođe, psoglavi su mogli biti efektnije iskorišćeni – bilo je potencijala za to. Ovako, Đavo uglavnom začikava, intrigira, ali veoma malo isporučuje u oblasti fantastike.

U redu, Milosavljević je u intervjuima i istakao da mu je cilj bio da iznese realističnu priču, što mu uglavnom i polazi za rukom, ali ostaje žal što u završnici romana nije pustio mašti na volju i dozvolio fantastičnim elementima da zažive i prodrmaju nezadovoljavajuće (i krajnje očekivano) razrešenje.

Đavo i mala gospođa je veliki korak napred u odnosu na do sada ekranizovane Milosavljevićeve scenarije sa istrorijskom pozadinom (Samardžićeva trilogija o Savi Lađarskom Jesen stiže, dunjo moja, Konji vrani i Bledi mesec). Ako bi došlo do adaptiranja romana za veliki ekran, uz promišljene scenarističke intervencije mogli bismo da dobijemo film koji bi bio negde na pola puta između Gilijamove Braće Grim i Stojanovićevog Čarlstona za Ognjenku. To i ne zvuči tako loše, zar ne?