Beware

Album Beware, koji se u katalogu izdavača nalazi pod rednim brojem 666, ima omot zlokobnog izgleda na kome je nacrtana Willova glava koja podseća na lobanju nekoga nedavno preminulog.

Takva vrsta mračnog humora je očekivana – Bonnie se u svojim pesmama dotakao mnogih mračnih kutaka svesti i života, stvarajući divlji svet pun alkoholičara, ubistava, incesta, grešnika. Vremenom je počeo i fizički da liči na junake svojih pesama, poigravajući se mitom o sebi.

Od kako je na albumu I See a Darkness usvojio pseudonim Bonnie 'Prince' Billy, karijera Willa Oldhama je krenula pravolinijski ka širem priznanju, a albumi su počeli da zvuče stilski i tehnički konzistentnije, i, iako nešto slabiji u odnosu na izdanja koja su ga proslavila, uspevali su da sačuvaju dobro ime autora.

Prelomivši u jednom trenutku da više ne želi da bude predvidljiv, Oldham je odlučio da se posveti svetlijoj strani života zadržavši elemente svog stila. To je i dalje alternativni country kroz koji arhaičnim jezikom priča bizarne priče uživljavajući se u zamišljeni svet koji se za njega ispostavlja kao idelna kulisa.

Ako je omot albuma mogao da nagovesti povratak ka mračnijim temama, sve takve slutnje odmah razbija pesma Beware Your Only Friend koja otvara album. Dok idu posesivni stihovi "I want to be your only friend, is that scarry?", zamišljate Bonnija duge brade, neurednog izgleda i sumnjive psihičke stabilnosti kako vam to prenosi licem u lice, stvarajući nelagodan osećaj da morate pobeći pre nego što vam se dogodi nešto loše.

No kako se ispostavlja, izjava nije pretnja, i u svojoj iskrenosti protagonista priznaje da zapravo nije spreman sebe da deli ni sa kim. I tako od početka albuma imamo temu raskida, odlaska i slavljenja samostalnosti.

Više nego ikad do sada, Bonnie se ovim temama bavi sa upadljivo manje tragičnosti. Kao da su sve inspirisane istim događajem, pesme ređaju sve oblike upitanosti nad upravo okončanom vezom. Ali često se pomenutoj temi pristupa lakonski – kraj veze nije baš kraj sveta, i ostaje da razonodite dušu u lakoj zabavi.

Ne treba gubiti vreme, život teče dalje. U tom smislu se izdvajaju oda samostalnosti I Don’t Belong to Anyone i veseli country I Am Goodbye. Ni drugde gde je ton malo mirniji autor nema dilemu, spreman je da ode, samo je pitanje kako će druga strana to prihvatiti. Ponekad se i sam oseća zapostavljenim, ugroženim, što je samo razlog da se okrene sebi.

Zvuk je prilično upeglan i tehnički besprekoran. Tome je doprinela mnogobrojna i iskusna ekipa muzičara, od kojih mnogi inače ne sviraju muziku stilski blisku Olhamovoj. U igru je sada uvučen i saksofon, tako da sve deluje dosta šareno iako se dobrim delom drži prilično standardne country matrice. No, kvalitet nije samo u zadovoljavanju tehničkih standarda i, osim nekoliko dobrih melodija i neobičnih rešenja, muziciranju kao da nedostaje malo više razigranosti i upečatljivosti.

Ovo je, uslovno rečeno, najpovršniji Bonnijev album, koji slušaocu ne pruža puno mogućnosti za uživljavanje. Promenivši pristup, Bonnie je uspeo da stvori nešto što će biti drugačije u odnosu na njegov dosadašnji stil, ali je u velikoj meri izostalo i sugestivnost koja je činila najveću draž njegove muzike. Dakle, očekivanja jesu prevarena, ali je cena koja je plaćena za ostvarenje tog cilja previsoka.

Povezano:

• Radost bez zadovoljstva, prikaz koncerta u SKC-u (2008)
• Lie Down in the Light, recenzija albuma (2008)
• The Letting Go, recenzija albuma (2006)

Audio:

• Bonnie 'Prince' Billy MySpace