Roll On

"Jednostavno, sviram iza ritma (behind the beat), a ljudi su pokušavali da saznaju šta je to, pa su mene označili kao laid back. Ja to nisam izmislio, mnogi su tako svirali pre mene, ali neko je to prilepio na mene iz reklamnih razloga i – upalilo je."

(iz filma: To Tulsa and Back: On Tour with J.J. Cale)

U 71. godini života J.J.Cale predstavlja živog klasika američke muzike čiji prvi snimci datiraju  s kraja 50-ih (kada se potpisivao kao Johnny Cale) i čijoj ujednačenosti je teško naći premca – čak i bendovi za koje se uobičajeno govorilo da sviraju jednu pesmu ceo život (npr. Ramones, Status Quo) u odnosu na J.J. Calea deluju kao neumorni eksperimentatori.

Unoseći, dakle, minimalne i izuzetno suptilne inovacije u stil sastavljen od bluesa, jazza i narodne muzike, sa dosledno "lenjom" i nepretencioznom interpretacijom, Cale ovih dana stiže do svog 15. albuma.

Upravo zbog par navedenih odlika veterana iz Tulse, ocenjivanje i recenziranje dosledno kvalitetnog
albuma kakav je Roll On i nema mnogo svrhe izvan regrutovanja novih posvećenika u J.J. Caleov kult. A za tu svrhu Caleu bilo kakav vid medijskog eksponiranja nikada nije bio naročito bitan – pesme su uvek same nalazile publiku.

Ovogodišnja Caleova ponuda je ista kao uvek, momentalno prepoznatljiva, a opet nepretenciozno zavodljiva i sa pesmama čija privlačnost raste svakim novim slušanjem. Iako bi se mogla proglasiti rock šampionom nesavremenosti, jedna od dve pesme koje se izdvajaju već sa prvim slušanjem, otvarajuća Who Knew?, deluje sasvim u skladu sa trenutkom pojavljivanja. "Ko je mogao znati da će nam život biti tako komplikovan", stih kojim počinje ovaj brzi jazzy/bluesy komad, precizno odražava zabrinutost Amerike koja je na prekretnici čiji smisao tek treba da postane jasan.

Na nju se nadovezuje druga J.J. Caleova instant-magija, pesma Strange Days, u kojoj se pitanja smisla nevolja prepliću sa melanholijom pustih lokala u gluvo doba noći u kojima iz ćoška dopiru zvuci koji kao da su nastali kraj vatre bogobojažljivih američkih pionira. I tu po ko zna koji put J.J. Cale pokazuje koliko ležernost i opuštenost kao reči kojima se obično opisuje njegova muzika ne stoje toliko u vezi sa njegovim ličnim osobinama.

Njegov pristup ne insistira na pražnjenju tenzija koliko na suočavanju sa njima: “čudni dani se nadvijaju nad nama/čudne stvari u ovom životnom dobu/nema smisla zbog koga se sve ovo dešava” – ma koliko puta čuli stihove slične ovima sa početka Strange Days u ad hoc potpisnikovom prevodu, Caleova emocija nepogrešivo zaseca put do srca.

Po apsolviranju ova dva udarca, kao što je i red na albumima ovog muzičara, ostatak pesama prestaje da bude i bukvalno “ostatak” i počinje da otkriva svu veličinu Caleovog trubadurstva. Naslovna pesma predstavlja nastavak materijalizacije velikog gitarskog prijateljstva JJ Calea i Erica Claptona započetog na albumu Road to Escondido (2006), u kojoj se još jednom otkriva srastanje instrumentalnog majstorstva ova dva muzičara u jedinstven, skoro pa nerazlučiv stil. Mada, verzirane uši će čuti da od Claptonove “spore ruke” ima jedna još sporija i manje napeta, tek da se zna ko je učitelj, a ko učenik. 

Fonda Lina bi sa svojim laganim latino/disco nijansama mogla biti Caleov doprinos MTV/VH1 ringišpilu, kada bi ovog šefa zanimala medijska prezentacija. I kad vozi punim gasom i u sporijim komadima, Caleov puls (treba li naglasiti: kao uvek) ne prelazi 120/80, tako da je osećanje sigurnosti zagarantovano.

Jedino što se ranije nije moglo čuti kod Calea jeste otvorena mogućnost da ova ploča predstavlja poslednji suvenir iz majstorove audio radionice – finalni stihovi zatvarajuće Bring Down the Curtain glase: "Spusti zavesu/zatvori vrata".

Uostalom, ako ste stigli dovde sa čitanjem recenzije, sve ovo uglavnom znate. Ako ne znate, ne postoji nijedan dobar razlog da preskočite ovih 12 naizgled lakih komada.

Rolaj dalje!

Povezano:

Road To Escondido, recenzija (2006)

Audio:

• J.J. Cale MySpace