JJ CALE & ERIC CLAPTON
Road To Escondido
Dva veterana, dve legende, dve stare gitare, dve srodne duše, konačno su se zajedno našle. “Ovim je ostvarena i moja poslednja ambicija: da radim sa čovekom čija me je muzike inspirisala od kada znam za sebe”, kaže Clapton
Nebrojeni su momenti u rock ’n’ rollu gde je „srodnost duša“ doslovno pomerala tlo pod nogama, pišući istoriju popularne muzike velikim slovima.
Eric Clapton (61) i
JJ Cale (67) svakako predstavljaju nezaobilazan segment tog dela muzičke legende. Više od 30 godina je prošlo otkako su proslavili jedan drugog, nakon što je Clapton snimio Caleove
After Midnight (1970) i
Cocaine (1977), ali se isto tako, trebala dogoditi daleka 2006. da bi se desio
Road To Escondido, prvi njihov zajednički album, nosač zvuka na kome su učenik i učitelj konačno odlučili po prvi put u svojim bogatim karijerama ukrstiti instrumente.
Iako bi se možda, mnogo bolje snašao u nekom prethodnom vremenskom i kulturnom kontekstu, nema sumnje da Road To Escondido zaslužuje da bude upisan u istoriju muzike velikim slovima, makar zbog toliko iščekivanog susreta dvojice velikana. Susreta negde pri kraju puta, tamo gde se muzički krug završava. Ostvarenje sna kojeg su verujem, i Cale i Clapton dugo sanjali.
Road to Escondido je u suštini vrlo jednostavan i pitak album, odiše ležernošću i zadovoljstvom, spokojem koji neminovno dolazi kao posledica vrlo dugog i burnog muzičkog i životnog iskustva. Iako je obojici ishodište u bluesu, album je obojen i nijansama countryja, soula i folka, što mu daje posebnu aromu. A već na pesmi Danger, koja otvara album, jasno se vidi lakonski, prepoznatljiv groove koji manifestuje genijalnost muzičara i potvrđuje atmosferu iz redova iznad.
Iako obojica formalno, potpisuju album, istim ipak, autorski dominira Cale. Od ukupno 14 pesama, Cale potpisuje jedanaest, dok Clapton potpisuje dve- jednu kao solo autor, a drugu kao zajednički rad sa John Mayerom. Preostala pesma je blues klasik Brownieja McGheeja - Sporting Life Blues.
Calea i Claptona, koji su dobrano zagazili u sedmu deceniju života, gotovo je nemoguće razlikovati na ovom albumu. U tom smislu, The Road to Escondido potvrda je svega onog što je Clapton i u vokalnom i u duhovnom smislu naučio od Calea, preplitanje dva gotovo identična glasa, gotovo identične igra prstiju među kojima postoji savršena veza. Doslovna refleksija pomenute “srodnosti duša”.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
markoNS (gost)
| 18.12.2008. 00.05.13
Odlican album! Ovih dana sam ga preslusao - upravo onakav kako ga teks gore opisje.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.