The Century of Self

U mnogim intervjuima koje je dao u poslednje vreme, jedan od dvojice lidera teksaških rockera (skraćenog naziva) ... And You Will Know Us By the Trail of Dead Conrad Keely, ogorčeno je govorio o bivšoj etiketi Interscope kao nekom strašnom bauku koji ne priznaje nikakvu umetničku slobodu, već prisiljava svoje pulene na pravljenje radijske muzike. Sigurno je da u rečima sirotog Conrada ima dosta istine, ali ovakvo jadikovanje teško da može biti opravdanje za kreativni brodolom na Worlds Apart (2005) i nešto smislenije, ali za njih i dalje skromno izdanje So Divided (2006).

Kakogod, sada izgovora za Amere više nema, mada to ne znači da bi iz njihove muzike trebalo da iščeznu sve lake note. U prvi mah se, naime, čini da The Century of Self upravo stremi da na uštrb forme (pre)naglasi, u prethodnih nekoliko godina kod njih zapostavljenu, autorsku slobodu. Napumpan kao guverner Kalifornije i neuhvatljiv poput Ptice Trkačice, album već od prve sekunde pokazuje epsku širinu, i preti da svakog trenutka bude okarakterisan kao pretenciozna tvorevina gomile narcisa.

Ali, ako naziv benda nije od samih početaka nagovestio njihove visoke ambicije, onda to svakako jeste gigantski zvuk prezentovan na sonicyouthovskoj ploči Madonna (1999) i stilskoj prekretnici Soure Tags & Codes (2002). Trail of Dead su tada precizno umeli da doziraju svoju umetničku stranu, uspevajući da zvuče i grandiozno i sirovo u isto vreme.

Problem je nastao kada više nisu bili u stanju da održavaju taj balans, što je postalo evidentno u usiljenim pokušajima da postanu Smashing Pumpkins svog doba. Bezglavo tumarajući između prog improvizacija, simfonijskih aspiracija i stadionskog rocka, TOD su za kratko vreme izgubili suštinu i inspiraciju, a s njima je otplovilo i samopouzdanje. 

Međutim, nije potrebno dugo da se dođe do zaključka kako Conradova priča o preporodu ovoga puta stvarno ima težinu, jer odmah nakon karakterističnog napetog uvoda postaje jasno da je trio iz Ostina (sa pridružnim članovima) rešen da povrati iskonsku post-hardcore energiju na tragu legendarnih sastava Fugazi i At The Drive-In u svojoj prepoznatljivoj umetničkoj auri.

Glavna dobit, ipak, leži u dovitljivim autorskim rešenjima, koja uspevaju da pariraju epskim ciljevima i spreče da razmetljivost u pojedinim momentima pređe u bahatost. Nadahnuće Teksašana pored takvih ideja dobija visceralnu dimenziju, koja posle određenog perioda u potpunosti nadjačava primarni utisak  prekomerne pompeznosti i potrebe da se aranžmani nepotrebno zakomplikuju.

Bells of Creation

Premda EP Festival Thyme, koji je najvaljivao The Century of Self, nije ukazivao na promenu u zastupljenosti klavira i gitara, koja se na prethodna dva izdanja nalazila na strani instrumenta s dirkama, nove pesme odišu osetno snažnijom distorzijom i agresivnijim učinkom drugog frontmena Jasona Reecea, kako na bubnjevima, tako i u vokalnim harmonijama.

U krajnjem zbiru album ne dobacuje do magije Source Tags & Codes ere, ali to je isključivo posledica nesvakidašnje visokog dometa te ploče. Uzimajući u obzir dešavanja u prethodnim godinama, ovakav ishod deluje kao neprocenjiva pobeda, jer su se TOD njom nakon krize identiteta vratili na pravi kurs.

Posle dužeg vremena njihova muzika je ponovo usredsređena na ispunjenje neskromnih težnji i zvuči zaista izazovno.

Povezano:

• ...So Divided, prikaz albuma (2006)
• Worlds Apart, prikaz albuma

Audio:

• Trail of Dead MySpace