Of All the Things

Novi album kolektiva Jazzanova bi, čak i u svođenju računa po najstrožim kriterijumima, lako mogao da se nađe u vrhu prošlogodišnje produkcije. To nije mala stvar, s obzirom na činjenicu da predstavlja potpuno iznenađenje u vidu sasvim nove odežde ovih udarnika.

Prethodik In Between predstavljao je superiornu inovaciju, kamen-graničnik nu jazza, sada već dobrano stasalog samostalnog žanra, čiji su Jazzanova, tu spora nema, rodonačelnici. Otud još veće iznenađenje predstavlja njihov oštar zaokret ka već davno istraženim vodama – soula.

Retro soul jeste jedna od amblematičnih odrednica prethodnih nekoliko sezona, uključujući i 2008. godinu. Podsetimo se samo ostvarenja Raphaela Saadiqa, Solange i/ili Jazmine Sullivan. Jazzanova međutim odlaze i korak dalje nudeći gotovo analogni album visoke klase, krcat izuzetnim numerama koje bi se mogle nositi i s najboljim među uzorima, prevazilazeći tako startnu postavku promišljenog mimetizma.

In Between je bilo izdanje ispolirano do visokog sjaja, odlično do tačke iritantnosti, a koje je često zanemarivalo zakonitosti pop muzike kojoj je barem nominalno težilo da pripada. Of All the Things, pak, nudi opušteniji pogled na odabrani muzički odsek, nudeći kompaktnu seriju pesama koje plene kako svojom upečatljivošću i kompleksnošću, tako i prirodnošću.

Umesto sinkopa, repeticija i gotovo pozorišne postavke sa prvenca, ovde su nam predočene opuštenost, širina, obilje čisto muzičkih senzacija, jasno definisan pop sentiment i umešnost izvođačke izrade.

Of All the Things ostavlja utisak detaljno koncipirane i zaokružene celine, uspevajući da u širokom zamahu prikaže ako ne sve, a ono gotovo sve dominatne nijanse klasičnog soul zvuka i bitnih derivata. S tim u vezi je i početna smerno funkoidna Look What You’re Doin’ to Me, kojoj je potrebno samo 11 sekundi i jedan jednostavan a krajnje upečatljiv rif da se ureže i u um i u srce.

Tipičnijem (Motown) soul izrazu je sklona naredna Let me Show Ya, a dalje se nižu briljantni ogledi na srodne teme – philly soul silovitost i punoća u I Can See i blue eyed soul karakterističan za početak ostrvskih 80-ih u Lie. Visoko elegantni soul rađen po recepturi Curtisa Mayfielda (u trenucima kada je sklon mirnijem tempu) je temelj Rock You Eternally, povratak u školu Roya Ayersa u široko orkestriranoj What Do You Want. Lucky Girl ide u pravcu evropskog poimanja soula, dok Gafiera prolazi kroz zdravu bossa nova filtraciju.

Of All the Things

Umeće nemačkih majstora je posebno očito na tri tačke na ovom izdanju. Već pominjanoj Let me Show Ya je, na verovatni užas većine radijskih urednika, darovan luksuz trajanja od šest i po minuta, podesnih da se na nenametljiv i svrsihodan način prikaže sveukupni muzički/kompozitorski napredak autora. Iako u zbilja teškoj konkurenciji, najbolji trenutak ploče je numera Little Bird, koja tokom šest minuta prelazi dalek put, te od drastične ogoljenosti brehtovskog songa mutira u razneženu, potresnu, hiperelegičnu orkestraciju dostojnu najiskrenijih ovacija.

Završna, nešto naglašenije jazzirana Dial A Cliche, pak, u samom nazivu očitava zadivljujuću samoironiju, koja je, to svi znamo, odlika samo najvrednijih i najosvešćenijih.

Of All the Things tako predstavlja riznicu izraslu iz poptpune verziranosti i iskrene zanetosti žanrom kojem odaje počast, ali, valja naglasiti i riznicu kojoj, za razliku od prvenca, ne manjka ljudskosti, tačnije razigranosti i otvorenosti.

Audio:

• Jazzanova MySpace