London Undersound

Novi album Nitina Sawhneyja predstavlja složen naum virtuoza da u nešto manje od jednog školskog časa pomiri svoje, čini se, neprolazne opsesije – multikulturalizam, političnost, duhovnost. Na širem planu, multikulturalizam je tek prazna fraza, političnost se preselila u domen estradnog, a duhovnost već odavno postoji samo u sadejstvu sa više ili manje izraženom sposobnošću simuliranja.

Na sreću, tu su Sawhneyjeva kompozitorska kompetentnost, nepresušna kreativnost i samosvest da takve ideje spasu od gotovo izvesne propasti.

To je očito već u početnoj numeri Days of Fire, u kojoj se Sawhney dotiče teme terorističkih napada na London i posledičnog zverskog ubistva Brazilca Charlesa de Menezesa. Intrigantna tema je uspešno realizovana zahvaljujući sanjivom vokalnom doprinosu DJ Nattyja, koji je i sam bio svedok tih događaja.

Arheološka misija potrage za zaturenim zvukom kosmopolitskog Londona detaljno se razvija tokom albuma uz pomoć gostiju u svakoj od 18 pesama (računajući i pet kratkih tema/predaha). Toliki broj gostiju u neku ruku pomera ovo izdanje u pravcu atmosfere svojstvene svečarskim kompilacijama, ali isto tako svakoj pesmi obezbeđuje zaseban identitet.

Sawhney ovde pruža izdašnu paletu pop-sentimenata baziranih na, za njega već sasvim tipičnoj world fusion temi, izrasloj na (naivnoj) veri da je svakom Zapadu ipak potreban Istok, i obratno. Tako October Daze, uz eterično-lenji glas Tine Grace, donosi dah britanskog arhaičnog pop-folka u sadejstvu sa setom i oniričnošću Saint Etienne, recimo.

Drhtavi, gotovo plačni glas Paula McCartneyja u MySoul donosi spoj britanskog vremešnog popa i indijskog folka, naglašenog maznim ženskim vokalom u pozadini. Iako najslabija na albumu, saharinski prezasićena (već čuvena na ranijim Sawhneyjevim izdanjima), ova pesma ipak nije bez izvesnog šarma a komercijalni potencijal joj se svakako ne može osporiti.

Nitin Sawhney grabi dalje crpeći nadahnuće s različitih meridijana – Distant Dreams predstavlja savršeno zavodljiv ogled na temu latino jazza, Shadowland istražuje flamenco, ali ovaj put kroz filter predela Magreba, Bring it Home je zaogrnut drum’n bass plaštom starinskog kroja, Transmission vraća trip hop kući, na sam izvor – na mistično-mračno-opojni istok. Pokojni trip hop najprisutniji je u krvnoj slici blago jezive Last Train Midnight, uz dodatno senčenje savremenijim deep dub valerima.

Distant Dreams

Sawhney se vraća indijskim korenima u tri pesme: neodoljivoj razbrajalici Daybreak, elegantnom, ponovo snoliko krhkom instrumentalu Firmament, te dostojanstvenoj, takođe čisto instrumentalnoj završnici u kojoj gostuje Anoushka Shankar (za razliku od saradnje sa Thievery Corporation, njen sitar ovde ne mami na ples već u klasicitičkoj preciznosti i svedenosti poziva na kontemplaciju nad ozbiljnim pitanjima koje je maestro Sawhney ovde pokrenuo.

London Undersound je ambiciozno zamišljen kao potraga za prognanim zvukom Londona, zvukom multikulturalnosti, u realnosti prisutne tek u nagoveštajima. Iako to predstavlja dovoljno težak teret za jedan proizvod pop-kulture, Sawhney je kroz svoju muziku uspeo ubedljivo da predstavi promene kroz koje britansko društvo prolazi i izazove sa kojima treba da se suoči.

Audio:

• Nitin Sawhney MySpace