Electric Arguments

Sećam se jednog od 365 dokoličarskih dana u Vojsci Jugoslavije kada se u emisiji Joolsa Hollanda pojavio Paul McCartney i sa repertoarom od nekoliko 50's r'n'r standarda izuo iz cipela sve ostale učesnike programa, time razbivši monotoniju čemernog vojničkog popodneva u paramparčad.

Očekujući starog nostalgičara čiji su albumi u post Beatles vremenu uglavnom sadržali erudiciju nauštrb spontanosti i upeglanost nauštrb žestine, gledao sam čoveka koji jednostavno zna kako se svira, neposredno i sa odrešitošću 20-godišnjaka.

Nakon dva relativno nezapažena instrumentalna ostvarenja (Strawberries Oceans Ships Forest iz 1993. i  Rushes iz 1998. godine) pretežno klupskog, down tempo usmerenja, treći album dua The Fireman ponovo otkriva tu nesputanu stranu McCartneyevog lica. Metodologija koja je podrazumevala 13 dana u kojima su on i Youth (bivši basista Killing Jokea, sa korenima u engleskoj punk i reggae eksploziji ’77., kasnije jedan od najtraženijih mainstream producenata) komponovali, snimili i producirali isto toliko pesama donela je dobrodošao otklon od Paulovih albuma na kojima se muzički prefinjenim, ali neretko sterilnim jezikom bavio danima svojeg odrastanja, mladosti i žalom za pokojnom suprugom

Ovaj 65-godišnji kralj popa, poput mnogih ispisnika koji su decenijama unazad oslobođeni potrebe za bilo kakvim dokazivanjem, zna da ako se liši takve ambicije, svoj instrumentarijum može da okači na klin. U toj duboko utisnutoj potrebi za samopotvđivanjem se možda i krije tajna vitalnosti heroja babyboom generacije, više nego u "para na paru ide" rezonovanju.

Electric Arguments počinje teškim bluesom Nothing Too Much Just Out Of Sight u kome stari vuk dere glasne žice kako na ploči verovatno nije radio još od Helter Skelter dana, i kojim kao da poručuje najvažnijem blues rock sastavu u ovoj dekadi, Black Keys, da se vrate staroj, dobroj prljavštini.

Produkcija je daleko od danas uobičajenog sterilnog perfekcionizma, pre svega hvata trenutnu emociju bez obzira na eventualne nesavršenosti i po tome je donekle slična onoj sa mcCartneyevog solo debija, koji se, uzgred, u neku ruku može uzeti kao začetnik lo-fi pristupa. Two Magpies predstavlja dvominutni polupsihodelični predah pred Sing The Changes, rasni power pop hit u kome je McCartney raspevan, vedar, optimistički nastrojen, i, za razliku od nekolicine novijih albuma, mudro zagledan u neizvesnu budućnost.

Travelling Light nastavlja album u mistično baladerskom ključu, dok Highway donosi ponovo back to rock pristup, ne tako rašrafljen kao u Nothing Too Much Just Out Of Sight, ali sa snagom dovoljnom da izađe na megdan bilo kojoj post brit pop atrakciji. Naravno, McCartney je isuviše velik da bi se bavio slanjem u ćošak najnovijih engleskih zvezda koje ponovo razrađuju Beatles mustre, ali vedrina bez trunke grča koja izbija iz Sun is Shining i Dance 'till We're High dosta govori o teskobi življenja na početku trećeg milenijuma, s obzirom na deficit ovakvih pesama u savremenoj muzičkoj ponudi.

Paul McCartney and Youth (interview)

U drugoj polovini albuma sve više dolazi do izražaja Youth, u meri dovoljnoj da se zna da ovo ipak nije McCartneyev solo album. Ambijentalni pozadinski pasaži i eterična i nenametljiva elektronska istraživanja oplemenjuju komade u kojima Paul smanjuje gas.

Is This Love bez obzira na epohalno neinventivan naslov čini most ka psihodeličnom kraju albuma (Lovers In A Dream, Universal Here, Everlasting Now, Don't Stop Running) čija drogirana atmosfera priziva urađenost modernim pilulama Trainspotting generacije, kao što je Beatles psihodelija iz vremena oko Belog albuma bila okađena mirisima majke Meri i začinjena lekićima dr. Hofmanna.

Za armiju obožavalaca Beatlesa ovo će po svoj prilici biti album godine, a svima ostalima Electric Arguments predstavljaće neočekivano ubedljivo podsećanje zbog čega je jedan od najbogatijih muzičara u istoriji zaista toliko značajan.

Audio:

• Nothing Too Much Just Out Of Sight