(B 92)
Beogradski bend koji je dostojanstveno uspeo da pređe put od andergraund klubova do velikih dvorana 20. rođendan proslavlja sedmim albumom, prvim koji potpisuje kao kvartet
Kada govorimo o prethodne dve decenije Darkwood Duba, ne smemo zaobići činjenicu da ne pričamo samo o bendu već o profesionalnom/prijateljskom udruženju koje je pratilo ono što se događalo u stvarnosti (i u tehničkom, i u estetskom, i u društvenom pogledu) i ostvarenjima uticalo na tu stvarnost.
Još kada se ima u vidu da je DD uvek bio na strani estetske savesti srpske muzičke scene – odgovorno tvrdim da im u tom pogledu nema premca na ovim prostorima – jasno je da svaki njihov CD treba sagledavati i u tom ključu.
Još od prvenca Paramparčad (1995, Take It Or Leave It Records), kolekcije ranih radova i sjajnog dokumenta postpanka i regea, preko albuma U nedogled (1996, B92), koji je uhvatio mučninu 90-ih, bes i nemoć mladih, kao i tada svežeg i vitalnog haus i elektro zvuka na ostvarenju Trejnspoting (1997, B92), a naročito nakon sofisticiranije upotrebe plesnih ritmova i elektronike na Elektropioniru (1999, B92), DD je neprestano sjedinjavao introvertni eskapizam s društvenim angažmanom.
To jedinstvo kretalo se ka albumu Život počinje u tridesetoj (2002, B92), ostvarenju koje predstavlja esenciju onoga što smo preživeli tokom 90-ih i sa čime smo se suočili gledajući ruševine na početku ovog veka, dakle najbolji domaći album u prethodnih 15-ak godina.
Otuda je i razumljivo što je sledeći potez, O danima (2004, B92), morao da bude nepretenciozan i mek, topao i sveden, ali, nažalost, i rasplinut.
Iz tog ugla, novi album Jedinstvo (2008, B92) predstavlja korak ka otvorenosti, ka improvizaciji, ka nesputanijem stvaranju i disanju punim plućima. Naučili smo pravila igre, možemo se vratiti toplini i sigurnosti 70-ih, možemo posmatrati sopstvenu zrelost s vedrije strane.
Jedinstvo zbog toga karakteriše slivenost i kompaktnost zvuka, ujednačenost i fluidnost. Finalni miks uradili su članovi grupe zajedno sa Sašom Jankovićem u studiju Oxygen Digital. To što su pesme snimljene u dahu predstavlja zanimljiv i prilično uspešan pokušaj da se u muzici sačuva energija koja se javlja na koncertima i koja je dovela do originalnog amalgama sačinjenog od elektro-postroka, mekog džeza, regea i densa.
Albumu Jedinstvo ne može se ništa ozbiljnije zameriti, ali problem je u tome što na njemu nema ni previše uzbuđenja. On, jednostavno, nije intrigantan. Taj utisak stvaraju nedovoljno inventivna rešenja za zadatu dužinu pesama (na primer: Kao reka potpuno se gubi u jednostavnoj melodijskoj matici), jer produženi rep često završava kao zamuljano ponavljanje.
Ne može se od svake pesme napraviti mantra, niti je to potrebno (s tim u vezi, evo i pitalice: da li je poslednjih 40-ak sekundi u Dišem moglo da se pretoči u nešto zanimljivije i samostalnije?).
Očekivano za DD, Jedinstvo obiluje zaraznim motivima. Šećer sjajno spaja diskoidni bas sa nu džezom, singl Ženeva odskače zanosnom melodijom, Robot unosi duhovitost i vedrinu (i još jednom pokazuje da je presecanje osnovnog zvučnog koridora neočekivanim refrenom dobitna kombinacija za bolji ugođaj), 130 objedinjuje postrok s trensom, dok U svim pravcima predstavlja pravi savremeni urbani dab, odmeren ali pokretački, sanjalački ali inteligentno upakovan.
Ni u tematskom delu nema bitnijih promena ni pomaka: prepoznajemo tako karakterističnu dijagnostičku simboliku („počinjem da dišem“, „pada mi šećer“, „treba mi vazduh“), eskapističke toponime (Ženeva, Kilimandžaro) i iskorak iz kolotečine („nepoznata hladna vatra“, „stvarnost čudnija od sna“, „promene nagle su“, „napolju je lepo/događa se nešto“).
DD znaju da svako novo ostvarenje ima smisla samo ako je najbolje. Na Jedinstvu je ta intencija vidljiva (možemo tu potegnuti i pitanje odsustva gitariste Vladimira Jerića), ali mislim da je šteta što je izostao ozbiljniji studijski rad. Ovako, album ostaje da pluta između ujednačenosti i jedinstvenosti, kao žrtva onoga što je mogao da postane.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari