Offend Maggie

Kada su živi nastupi u pitanju, Deerhoof je jedna od najboljih grupa današnjice. Njihovi koncerti nisu razuzdani poput onih koje priređuju Black Lipsi i King Khan & The Shrinesi, to nisu događaji od ličnog značaja poput nastupa Boba Dylana, scenska koreografija im nije spektakularna kao kod Flaming Lipsa i Of Montreala.

Deerhoof plene razigranim virtuozitetom, (pre)oblikujući na bini svoje složene pesme. Ono što se može čuti na Offend Maggie  i studijski i uživo stoji rame uz rame s najboljim prethodnim materijalom Deerhoofa.

Na prošlogodišnjem albumu koji su snimili kao trio, Deerhoof su kompozitorsko umeće stavili u prvi plan. Međutim, iako je Friend Opportunity obilovao zanimljivim idejama, nedostajala mu je manijakalna razuđenost karakteristična za ranije radove Deerhoofa. Na Offend Maggie grupi se pridružio gitarista Ed Rodriguez, i ovaj album višestruko profitira zbog toga.

Već od prve numere The Tears And Music Of Love jasno je da se Rodriguez odlično dopunjava sa Johnom Dietrichom. Interakcija njihovih gitara u Fresh Born, gde se smenjuju u vodećim rolama, u Offend Maggie i Chandalier Searchlight, u kojima suprotstavljaju čistotu akustike elektricitetu struje, ili u Snoopy Waves, gde prepliću tonove u jedinstven zvuk, albumu daje drhtavu dinamiku. 

I Rodriguezov i Dietrichov stil sviranja su zasićeni notama bez grandioznih gestova, a rezultat toga su minijaturne erupcije energije i nagli zaokreti.

Ipak, instrumentalni oslonac Deerhoofa i na Offend Maggie je bubnjar Greg Saunier, jedini član iz prvobitne postave i suprug basistkinje/pevačice Satomi Matsuzaki. Ovaj album vrvi od ritmičnih i melodijskih iznenađenja i Saunier je skoro uvek njihov inicijator. Bilo da je reč o kontrastu između sporog i brzog (Family Of Others, This Is God Speaking, Jagged Fruit), glasnog i tihog (My Purple Past, Numina O), statičnosti i pokreta (Basket Ball Get Your Groove Back), Saunierovo nepredvidljivo sviranje je u samom epicentru zvuka.

Njegovi poliritmovi (Eaguru Guru) i koncentrični ritmovi (Offend Maggie) čine album dinamički još uzbudljivijim.

I na Offend Maggie se mogu naći prijemčivi trenuci zbog kakvih su, između ostalog, poslednjih nekoliko izdanja Deerhoofa doživela posebnu popularnost. Chandalier Searchlight, Offend Maggie, My Purple Past imaju očigledan pop potencijal. Takođe, iako deonice pesama imaju različite strukture, numere na Offend Maggie ne zvuče iscepkano, dodatno potvrđujući autorski talenat grupe.

Čak i onda kada odskaču jednostavnošću (Don’t Get Born) ili agresivnom eksperimentalnošću (This Is God Speaking), pesme funkcionišu u korist albuma šireći njegov zvučni opseg, i pre svega pomažu da slušanje svih 14 pesama u 43 minuta teče glatko.

Donekle je onda i paradoksalno to što tekstualno ove pesme nisu ni blizu zaokruženosti. Stihovi (koji kombinuju japanski i engleski) su minimalistički, otvoreni za interpretaciju i nadogradnju u slušaočevoj mašti. Oni aludiraju na smrtnost, duhovnost i mitologiju, ali dodiruju i prizemnije teme poput proganjanja telefonom i košarke (uzgred, Basket Ball Get Your Groove Back iritira lirskom banalnošću). Na kraju, detinjasto umiljati vokal Satomi Matsuzaki je jedan od osnovnih „muzičkih“ obeležja grupe, tako da je njegovo prisustvo daleko značajnije od poruke čiji je medijum.
 

Deerhoof, interview/live show (Hollywood Bowl, 27. 7. 2008)

Pored sve kompleksnosti koju poseduje, Offend Maggie ne zvuči kao proizvod mučnog procesa. Naprotiv, ona emituje spontano ushićenje i bezbrižnost iskonskog rocka. Ove pesme su napravljene tako da najbolje zvuče kada se slušaju glasno, oslikavajući nedavnu izjavu Sauniera: „Nisam dovoljno zreo da mogu da kontrolišem koliko sebe dajem ovoj muzici“.

Offend Maggie ima muzički IQ dovoljno visok za članstvo u MENSA-i, pažnju petogodišnjaka u prodavnici slatkiša i iskreno rock’n’roll srce. Zbog svega toga mu je lako oprostiti blagi nedostatak duše.

Povezano:

• The Runners Four, recenzija (2005)

Audio:

• Don't Get Born