Tri devojke iz Bruklina koje vole feedback i The Shangri-Las na debiju brane čast ženskog rocka
U vreme kada novih a dobrih bendova koje dominantno čine žene gotovo da i nema, proboj trija Vivian Girls nakon nedavnog izlaska njihovog istoimenog debi albuma ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. Ipak, kada su im predstavnici prve izdavačke kuće Mauled by Tigers rekli da će odštampati 500 primeraka tog istog albuma, Cassie Ramone, Kickball Katy i Ali Koehler su ih gledale sa nevericom – ozbiljno su sumnjale da mogu da prodaju i 300.
Priča je poučna jer govori o tome da draž rock muzike, pored “svetog trojstva”, leži i u mogućnosti da se od pozicije autsajdera napravi i nešto više.
Za Vivian Girls se može reći da su već sada zvezde indie sazvežđa. Iza sebe imaju nastupe ispred imena kao što su TV on The Radio, Fucked Up (glasove članica benda možete čuti u pesmi No Epiphany na njihovom albumu The Chemistry of Common Life), Deerhunter...
Još važnije, Vivian Girls imaju i zanimljiv zvuk (unutar granica žanra) – garažni rock ovde dobija izrazito psihodelični prizvuk zahvaljujući obilnim korišćenjem reverba koji pokriva glasove.
Do ovog rešenja devojke su došle slučajno, kada se njihov drug iz benda Hunchback igrao sa jednim njihovim snimkom, postavivši reverb samo na prateće glasove. Članicama Vivian Girlsa se to jako svidelo i odlučile su da sve glasove “oboje” ehom (često dovodeći tonce ali i neupućenu publiku na koncertima do ivice živaca).
Na debiju, nakon odličnog otvaranja Such a Joke, sledi niz ujednačenih i kratkih punkoidnih numera koje se neće duže zadržati u glavi slušaoca, ali čija energija i naivnost su i više nego dovoljne da mu zadrže pažnju.
Novi zamajac dolazi na sredini, kada iz Tell the World, u kojoj VG pokazuju da znaju da nađu i strpljivo izgrade i razruše prijemčivu dvoakordsku formu, usledi Where do You Run To – neodoljiva pop pesma nastala ukrštanjem duge melodije po uzoru na ženske sastave 60-ih i ritam sekcije na granici neobuzdanosti.
VG odiše tinejdžerskom naivnošću (npr. pesma No) i neposrednošću, a manjak autorskih ambicija koji na njemu povremeno izbija nadoknađuje energijom i šarmom.
Tell the World
Daleko od toga da će vas razočarati, ovih 22 minuta zanimljivog spoja agresivnosti i suptilnosti vas mogu baciti u ozbiljno iskušenje da i po ovom vremenu navučete starke i postanete gadljivi (ili: još gadljiviji) na sve vrste autoriteta.
Uostalom, kako odbiti devojke koje slobodnim danima vežbaju pesme za novi album u prodavnicama muzičke opreme u komšiluku?
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari