Englesko-švedskoj četvorci se mora odati priznanje da su na trećem izdanju uspeli da se udalje od svih trendova, i naprave jedan od najlošijih gitarskih albuma u sezoni
Zaista je teško doznati šta se dešava u glavi Johnnya Borrella. Komični frontmen londonskog kvarteta Razorlight umeo je da deomonstrira songwritersku zrelost i istovremeno je degradira kombinacijom nepodnošljivo visoke ambicioznosti i megalomanskog ega.
Nakon 2.5 miliona prodatih nosača zvuka samo na Ostrvu, Borrell i drugari su odlučili da je vreme da konačno raskinu sa svojim indie korenima. The Jam, Television ili The Clash im u skladu s tim masterplanom više nisu zanimljivi, a i što bi bili kad su u njihovoj knjizi to odavno prevaziđene vrednosti. Oni su sada ozbiljni ljudi koji su shvatili da u njihovoj nemaštovitoj i uspešnoj karijeri fali jedan The Joshua Tree.
Da ironija bude veća, kada su se poput mnogih britanskih klinaca igrali reciklaže post-punka i bili ubeđeni da nakon Libertinesa i Franz Ferdinanda rade nešto novo i izgledaju kul ako se oblače kao klošari, Razorlight su zvučali pristojno i retko ko bi im tada zamerio na neodmerenim povremenim pretenzijama da postanu stadionski bend.
Ipak, prodaja čini čuda u kojima je Borrell sve više prepoznavao svoje “vanserijske“ kompozitorske i glasovne mogućnosti, bez obzira što se selektivnošću tih milionskih kupaca ne može pohvaliti ni prosečna deponija. Na bledunjavoj tranziciji u vidu prethodnog ostvarenja, Borrell je nagovestio aspiracije da svetu pokaže da, ako to poželi, može da bude Jeff Buckley i Mick Hucknall u isto vreme. Glavni aduti su, ispostaviće se, sačuvani za dane krize.
Otud i ideja da klavirska balada Wire To Wire otvori album i da se, još apsurdnije, postavi za prvi singl. U nečemu što se može okarakterisati kao prejeftino pribegavanje kreiranju šokantnog prvog utiska u stilu sjajne Blurove ploče 13 (koji otvara Tender), Johnny, Andy i Šveđani su pokazali kako im je dobra pompezna pesma samo misaona imenica. Zapravo, jedini trenutak kada ne zvuče kao poluuračunljiva skupina nabusite dečurlije predstavlja pesma Hostage of Love, koja bojažljivo daje naznake da se radi o istom bendu koji je pre četiri godine snimio sasvim solidnu ploču Up All Night.
Količina besmislenih, patetičnih i nesnosnih delova koji se mogu čuti na ostatku albuma prevazilazi koncentraciju zagađenog vazduha u fabričkim dimnjacima. Gotovo je nemoguće odlučiti da li je bolnije čitati tekstove ("Tabloid lover, box-to-box runner, Tabloid lover, page three stunner") i nazive pesama (Burberry Blue Eyes), slušati očajničko prenemaganje gospodara arogancije, koji je ovoga puta sebe uspeo da proglasi i za Mesiju, ili u svemu tome trpeti turobne interpretacije najopštijih mesta rock muzike (od Dire Straitsa i U2, preko Simply Reda i Bronski Beata do Stereophonicsa i Coldplaya).
Wire to Wire
Do kraja torture, kada se uveliko shvati da u odnosu na ove note i evrovizijski pop dobija neslućene dubine, postane se toliko imun da ni najneukusniji momenat ne zvuči strašno. The House je priča o kući u kojoj je preminuo Borrellov otac koju će retko ko uspeti da odsluša do kraja, ali ne zbog toga što je potresna.
Razorlight kao da su rešili da na trećem albumu jedinstvenim pristupom animiraju sve kritički nastrojene osobe koje su ih ranije etiketirale kao priprostu trendovsku zabavu. Misija je efektno ispunjena – Slipway Fires je u svom užasu beskrajno jedinstvena ploča.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
isto to.... (gost)
| 24.11.2008. 12.22.36
....si mogao da napises za jednako nepodnosljive Glasvegas!
-
mile (gost)
| 24.11.2008. 13.18.07
drugovi! pre nego sto u box za komentare ukicate reci odobravanja za recenziju/nisku ocenu albuma, postavite sebi ovo pitanje: nije li dovoljno dragocenih bajta vec potroseno na non entity kakav je razor light i mozda je bolje samo odignorisati i pustiti da neprimetno odleprsaju u vecni zaborav.
-
Nikola (gost)
| 24.11.2008. 14.49.51
Izuzetno los album. Na osnovu prethodna dva ocekivalo se mnogo vise. Razorlight su izgleda nepovratno izgubljeni.
-
1234 (gost)
| 24.11.2008. 15.10.00
Tesko da se moze govoriti o "vecnom zaboravu" benda koji imaju visemilionski tiraz samo u rodnoj im zemlji...tako da valja naglasiti prejadne domete novoog albuma jer dosta je ljudi i kod nas koji, vodeci se solidnim prvim albumom, pogrese pa skinu novi i podvrgnu se bezrazloznoj torturi (myself included)...verovatno bi bilo bolje ostaviti prostor za bendove koji imaju sta da ponude!
-
... (gost)
| 24.11.2008. 15.55.29
drugi album razorlighta je na ovom sajta iz čista mira podcenjen.
nemam pojma dal ovaj treći išta valja, ali ova recenzija me neće spremiti da ga daunlodujem.
-
Rackoje (gost)
| 24.11.2008. 16.09.21
Ja se ne slazem da ne treba pisati o ovakvim albumima. Jer, kada se naglasi koliko je ovako nesto lose, onda tek dodje do izrazaja dobrota Repetitora.
Salim se, naravno (da se ne desi da me neko ozbiljno shvati). Odlicna recenzija.
-
Kristijan (gost)
| 24.11.2008. 21.15.43
"dosta je ljudi i kod nas koji, vodeci se solidnim prvim albumom, pogrese pa skinu novi i podvrgnu se bezrazloznoj torturi"
Da si kupio CD, imao bi pravo da to kazes, ovako je malo lejm, zar ne?
-
1.5v (gost)
| 24.11.2008. 22.33.32
ovaj bend sam voleo posle prvog, mrzeo posle drugog albuma ( hit singl america je jedna od najjadnijih pesama), a ovo novo mora da valja cim se toliko ljudi slaze da je lose ( btw kako verovati sajtu koji 'petitoru daje ordenje)
ps non entity? wtf
-
@ 1.5v (gost)
| 25.11.2008. 10.06.42
gresis, ovaj, silno gresis sinak.. zamisli album gde bi ta jadna america bila najbolja stvar. i to ubedljivo. to ti je ovaj novi. i nemoj da stavljas sve recenzente u isti kos, ja na ovom sajtu verujem barem trojici. :-)
-
Ajoj! (gost)
| 25.11.2008. 13.15.03
kakav uzasan spot... bez obzira na recenziju ne bih imala zelju da preslusam nijednu sekundu ostatka albuma posle ovoga.
-
Senka (gost)
| 11.12.2008. 10.52.45
Album godine!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.