Popboks - RAZORLIGHT - Razorlight [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Albumi · 03.10.2006. 00:00

RAZORLIGHT

Razorlight

Ako je na prvencu Up All Night ovaj bend i pokazivao minimum ambicije da na momente zazvuči malo tvrđe i bučnije, na tragu ranih Kinksa ili Thema, ovog puta te ambicije nema ni u tragovima

Nenad Pejović

Ocena:
3
3/10





Razorlight je jedna od tržišno najuspešnijih britanskih grupa u poslednje vreme i njen drugi album će je nesumnjivo učvstiti u toj poziciji. Desetak pesmica idealnih za puštanje u neobaveznim segmentima radio programa ne poseduju skoro ništa što bi ih izdvojilo od mora drugih pomodnih retro pojava - već i sami naslovi pesama dovoljno govore o inventivnosti ovog anglo-švedskog kvarteta: Hold On, America, I Can’t Stop This Feeling I Got...
Međutim, reč skoro u prethodnoj rečenici čini bitnu razliku: Razorlight se od hrpe sličnih modernih britanskih sastava odvajaju po sposobnosti da od najpitkijih segmenata new vavea - u njihovom slučaju radi se o poznom zvuku The Clash, prvih nekoliko albuma Elvisa Costella i Jam opusu, između ostalog - naprave profitabilnu kombinaciju dovoljno prijemčivu za milionski auditorijum, sa n-ti put prežvakanim opštim mestima i stereotipnim frazama o mladosti koja se bliži 30-oj.
Drugim rečima, Razorlight predstavljaju prototip benda koji ima besprekorno razrađen biznis: plan u kome nema mnogo mesta za sekiraciju zbog sopstvene neinventivnosti. Zato nema potrebe biti ciničan prema njima. Momci rade svoj posao i nikog ne diraju.
Razorlight
U odnosi na debi iz 2004. pesme su sterilnije i melodičnije, što uz upeglanu produkciju Chrisa Thomasa (Pulp, U2) rezultira beskrvnim albumom idealnim za publiku koja se zasitila Coldplaya kao pristojne i neškodljive zvučne podloge na svojim radnim mestima. Hirurški precizni aranžmani i pevljive melodije zaboravljaju se momentalno nakon prvog (pa i drugog, trećeg, četvrtog...) slušanja, a što i ne pada teško pošto album traje kulturnih 35 minuta.
Jedino što malo iritira je ulično-pobunjenički imidž ove ekipe kakvom se predstavlja na omotu, urađenom u maniru klasičnih rock omota: četiri tipa stoje na beloj pozadini i izigravaju nekakve opasne momke. S obzirom na sadržaj albuma, taj rockerski, tough stav bliži je šminkerskoj pozi Duran Duran sa plakata izlepljenih diljem našeg glavnog grada ovih dana. No, i to je deo dobro razrađenog marketinškog nastupa u kome se za glavni cilj uzima masovna konzumacija, a kako su boys bendovi uvek u trendu taj nastup će i ovog puta bez sumnje uroditi plodom.
Da živimo u 1981. umesto u 2006. možda bi se dalo primetiti nešto zanimljivije vezano za Razorlight. Ovako, gorepotpisani teška srca mora da primeti da su Oasis bili bolji.


Komentari

Trenutno nema komentara.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.