RAZORLIGHT
Razorlight
Ako je na prvencu Up All Night ovaj bend i pokazivao minimum ambicije da na momente zazvuči malo tvrđe i bučnije, na tragu ranih Kinksa ili Thema, ovog puta te ambicije nema ni u tragovima
Razorlight je jedna od tržišno najuspešnijih britanskih grupa u poslednje vreme i njen drugi album će je nesumnjivo učvstiti u toj poziciji. Desetak pesmica idealnih za puštanje u neobaveznim segmentima radio programa ne poseduju skoro ništa što bi ih izdvojilo od mora drugih pomodnih retro pojava - već i sami naslovi pesama dovoljno govore o inventivnosti ovog anglo-švedskog kvarteta:
Hold On,
America,
I Can’t Stop This Feeling I Got...
Međutim, reč
skoro u prethodnoj rečenici čini bitnu razliku: Razorlight se od hrpe sličnih modernih britanskih sastava odvajaju po sposobnosti da od najpitkijih segmenata new vavea - u njihovom slučaju radi se o poznom zvuku The Clash, prvih nekoliko albuma
Elvisa Costella i Jam opusu, između ostalog - naprave profitabilnu kombinaciju dovoljno prijemčivu za milionski auditorijum, sa n-ti put prežvakanim opštim mestima i stereotipnim frazama o mladosti koja se bliži 30-oj.
Drugim rečima, Razorlight predstavljaju prototip benda koji ima besprekorno razrađen biznis: plan u kome nema mnogo mesta za sekiraciju zbog sopstvene neinventivnosti. Zato nema potrebe biti ciničan prema njima. Momci rade svoj posao i nikog ne diraju.
U odnosi na debi iz 2004. pesme su sterilnije i melodičnije, što uz upeglanu produkciju Chrisa Thomasa (Pulp, U2) rezultira beskrvnim albumom idealnim za publiku koja se zasitila
Coldplaya kao pristojne i neškodljive zvučne podloge na svojim radnim mestima. Hirurški precizni aranžmani i pevljive melodije zaboravljaju se momentalno nakon prvog (pa i drugog, trećeg, četvrtog...) slušanja, a što i ne pada teško pošto album traje kulturnih 35 minuta.
Jedino što malo iritira je ulično-pobunjenički imidž ove ekipe kakvom se predstavlja na omotu, urađenom u maniru klasičnih rock omota: četiri tipa stoje na beloj pozadini i izigravaju nekakve opasne momke. S obzirom na sadržaj albuma, taj rockerski, tough stav bliži je šminkerskoj pozi
Duran Duran sa plakata izlepljenih diljem našeg glavnog grada ovih dana. No, i to je deo dobro razrađenog marketinškog nastupa u kome se za glavni cilj uzima masovna konzumacija, a kako su boys bendovi uvek u trendu taj nastup će i ovog puta bez sumnje uroditi plodom.
Da živimo u 1981. umesto u 2006. možda bi se dalo primetiti nešto zanimljivije vezano za Razorlight. Ovako, gorepotpisani teška srca mora da primeti da su Oasis bili bolji.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.