"Couples"

The Long Blondes su nastali u Šefildu 2003. godine, i oglasili se kao bend koji nastavlja estetiku ranih faza Roxy Musica. Postali su indie rock sastav koji kupi pohvale kao najbolji "anonimni" bend u Velikoj Britaniji i mnogo obećava.

Pre mesec dana gitarista Dorian Cox je na sajtu benda napisao da prestaju s radom zbog njegovog neizvesnog oporavka od moždanog udara, i zahvalio se publici. Istog dana objavljena je kompilacija singlova koji su prethodili studijskim albumima, nazvana "Singles".

Debi album Someone to Drive You Home (2006) sada već počivšeg benda The Long Blondes predstavljao je poigravanje s postpunk/pop elementima, i učinio ih je više nego prijemčivim. Naslednik je sporiji, mekši, i označava promenu stila i pomeranje od punka ka popu. Međutim, to nikako ne znači i potpuno odricanje od svega po čemu su Long Blondes prepoznatljivi (što im se često spočitava).

"Couples" je zanimljiva kombinacija elektronike, raznovrsnih ritmova i prepoznatljive dinamike, ženskog vokala i dobrog starog gitarskog zvuka čistih melodija i zaraznih refrena. Glas Kate Jackson zvuči jednostavno, obično, kao da svako to može da otpeva. Na momente se čak čini da ne koristi ni pola glasovnih mogućnosti.

U ovom slučaju to ne predstavlja nedostatak. Naprotiv, ovaj stil je odlično usklađen s glavnom temom albuma. "Couples" problematizuje muško-ženske odnose (ili žensko-muške, za one osetljive na redosled!); bavi se mračnim i ružnjikavim stranama parova i veza, prevarama, čežnjom za pravom ljubavlju... Uz takva stanja, između samozadovoljstva i samoće, krivice i iskupljenja, možda se i ne može drugačije pevati. Ni svirati.

Ta tematika se uvodi refrenastim stihom: "Everything I touch lightening the trails of human love“ već na početku, u futurističkoj numeri Century. U pesmi Guilt, najboljoj na albumu, čuje se tradicionalniji rock zvuk, a pevanje je energičnije, iako se Kate Jackson na momente rve s visokim tonovima (ili emocijama?), i melodijom koja lako ostaje u ušima.

Tu je već jasno da stvari u vezama nisu uvek blistave. "Znate kako je, svakom se desi" – da vara, da bezuspešno pokušava da se otarasi ljubavnika/ce, a da ubeđuje druge, i sebe, da “guilt has nothing to do with it”. Sličnog zvuka je i The Couples, razumljiva ako sa aspekta tematike posmatramo čitav album: "Falling in love is sometimes hard…well my advice is not to get involved".

Guilt

Slede I Liked the Boys, pomalo neourotična pesma o žalu za prošlim vremenima i šansama, Here Comes the Serious Bit o tankoj granici između prijateljstva i “više od toga”, uz koju se lako može zaplesati, Round the Harpin, interesantna, iako ne najlakša za slušanje, prihvatljiva Eric O’Connor i prosto dobre Too Clever by Half i Nostalgia.

Album zatvara i zaokružuje odlična pesma I’m Going to Hell, prihvatanje sopstvene grešnosti, svesno i promišljeno spokojno ("So I may as well make it worth my while" i "I may as well enjoy myself and go down with a smile").

"Couples" je album koji se mora posmatrati kao celina i preslušati više puta da bi se kockice sklopile. Drugačiji od prethodnog, on nagoveštava kuda su The Long Blondes mogli da idu i eventualno stignu.
 

Povezano:

• Recenzija albuma Someone to Drive You Home