Pisan komplikovano i na momente teško razumljivo roman “Stanica Perdido” nije (bez i malo pretencioznosti) laka literatura, on ne zabavlja, on uznemirava i provocira. Postavlja pitanja, dajući odgovore koje nije lako razumjeti, no nagrada za taj trud vredna je svake sekunde uložene u njegovo čitanje
To je ono što me ovde štiti, to i iluzija koju sam ovdje prisvojio, izvor moje tuge i mog srama, teskobe koja me je dovela do ove velike izrasline, ovog prašnjavog grada podignutog u snovima od kostiju i cigle, ove zavere industrije i nasilja uronjene u istoriju i opkoljenu moć, ove rđave zemlje koja prevazilazi moju moć poimanja. Novi Krobzon.
Ovaj ispovedni citat Jagheraka, čudnog bića iz rase ljudi-ptica Garuda, otvara roman Stanica Perdido engleskog SF pisca Čajne Mjevila (srpsko izdanje – Moć knjige). Magija koja sledi se tek na momente nagoveštava. I ne samo magija. Objedinjujući sa lakoćom horor, fentezi, tvrdi SF, alternativnu fantastiku, sajberpank, stimpank, slipstrim... (i sve ostale podžanrove), Mjevil sa lakoćom stvara prepoznatljivi stil koji se najbolje može opisati kao mračna fantastika. Ali, u njegovom slučaju to je krajnje uska odrednica. Kad on piše, granica nema.
Između pakla i neba
Možda su jedini limiti oni između kojih je smešten glavni junak romana, grad-čudoviše Novi Krobuzon, mesto koje kao da je otelotvorenje Bošovih slika. Pakao i raj na jednom mjestu, grad-država koju nastanjuju ljudi i tuđini, humanoidna bića, roboti i arkanske rase... - svi skupa pod vlašću svemoćnog Parlamenta. Vazduh i reke puni su čudesnih materija iz alhemičarskih laboratorija, nauka je magija, magija je nauka, naučnici, prostitutke, narkomani, obični radnici, umetnici, špijuni.... Neki od njih delom su čovekolike ptice, mnogi obični ljudi, treći su delom kaktusi, a neki gotovo pravi insekti.
Isak der de Grombulin - povučeni naučnik koji se bavi teorijom krize i zaljubljen je u ženu-insekta, mladu vajarku Lin - od ptice-čoveka Garude Jagerheka dobija zadatak da mu rekonstruiše spaljena krila i omogući ponovno putovanje nebom. U želji da pomogne, Isak će nenamerno pri jednom od mnogih eksperimenata, stvoriti zastrašujućeg neprijatelja: čudovište po imenu Moljac-gasitelj, biće koje se hrani snovima i razumom bioloških jedinki, neprijatelja pred kojim će i Ambasador Pakla morati da ustukne.
Isak i njegova čudna družina prijatelja sastavljena od izgnanog Garude Jagerheka, mlade revolucionarke Derkan, kriminalaca, uličnih ubica, špijuna, kibernetičke AI-mašine, bizarnog pauka-boga Tkača koji plete svetsku mrežu sudbine, ulaze u borbu sa moljcima.
Neverovatni melting pot sastavljen od akcije, izopačenih likova, suludih inteligencija, nauke, humanosti, ljubavi i mržnje, greha i krivice... hiponotički uvlači čitaoca u kloaku Novog Krobuzona, biološko-mehaničko čudovište i grad-industriju koja guta sveže meso humanoida.
Pisan komplikovano i na momente teško razumljivo, roman Stanica Perdido nije laka literatura: on ne zabavlja, on uznemirava i provocira. Postavlja pitanja, nudi ne baš lake odgovore . Ali, nagrada je vredna svake sekunde uložene u njegovo čitanje.
Grad i ljudi
U Mjevilovom pisanju prepoznaju se daleki uticaji totalitarističko-narkomanskih vizija Filipa Dika, maštovitost bizarnih svetova Džeka Vansa, antopološka poetičnost Kliforda Simaka i Džina Vulfa, jaka psihološka karakterizacija likova Roberta Silverbega, beznađe i otuđenost Franca Kafke... Uticaji koji u njegovom slučaju nisu razlog za postmodernističko iživljavanje formom, već inspiracija za konstruisanje zapanjujućeg sadržaja. Njegovi opisi ulica i građevina Novog Krobuzona predstavljaju groteskni dvoboj književne mašte u sudaru sa relnošću egzaktnih disciplina poput arhikteture i matematike. Likovi koji ih naseljavaju su mešavina mogućeg puta razvoja ljudske rase i najcrnjih košmara izvučenih iz naše podsvesti.
Bibliografija:
- King Rat (1998)
- Perdido Street Station (2000)
- The Scar (2002)
- The Tain (2002)
- Iron Council (2004)
|
Svrstavan sa Džefom Vandermerom i Polom di Filipom u mlađu generaciju SF pisaca čije se pisanje često (a pomalo i ironično) opisuje kao tzv. gradski SF(radnje romana smeštaju u izmišljene gradove-civilizacije), Mjevil je, zajedno sa njima, ona vrsta pisaca koji ulivaju neophodnu svežu krv u žanr i otvaraju nove puteve.
Okrećem mu leđa i stupam u nepregledni grad Novi Korbuzon, u to nadnoseće zdanje arhitekture i istorije, gde se prepliću novac i siromaštvo, u tog svetovnog boga na parni pogon. Okrećem se i odlazim u grad koji je moj dom, ne kao ptica ili garuda, niti kao kukavni mešanac. Okrećem se i odlazim kući u svoj grad, kao čovek.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.