(PGP RTS)
“Ima puno muzike, a glasovi te hvale na sve strane. Evo neka slova. To su ti štampani mediji… i elektronski… i neke antene… i kritika…uf... O, nešto te hvale, boga mi. Bog da te poživi, Rambo, ti valjda jedini misliš na nas manjine”
(pesma Fela Kuti, druže stari)
Danas, kada živimo i “uživamo” u blagodetima vremena u kom “sve teče” sve brže, došao je trenutak kad ipak možemo makar na kratko da zastanemo, stavimo prst na čelo i zapitamo se: kako stoje stvari s pojavom kosmičkog reda poznatom kao Svetski Mega Car? Da li i na koji način njega dotiče ta blagodet/prokletstvo vremena?
Ali pre nego što dublje uronimo u sadašnjost, hajde da se u glavnim crtama podsetimo na čin inauguracije ovog vladara.
Antonio Pušić je početkom 90-ih izmislio pojam turbofolk, jezik po kom je nedugo potom imenovan i novi oblik estradne kulture u Srbiji. Na prvim albumima (O tugo jesenja, Hoćemo gusle i M 91) Rambo se obraćao urbanoj populaciji jezikom supkulture koje se ona gnušala (citirao narodnjake, semplovao Šemsu, pevao s Micom...), i sve to je začinio obiljem opštih mesta iz rock istorije, kao i iz književnosti i kulture. Suprotno najvećem delu tadašnje rock scene koja je patila od promišljanja, seksualnost je bila glavni pokretač njegove muzike (u intervjuu Ritmu izjavio je kako marihuana kod njega podstiče potenciju).
Tihi progon s državnih medija i odlični koncertni nastupi postave koju su, pored Ramba i Truta, činili još i Neša Petrović i Bata Božanić (jedne od najboljih na ovim prostorima ikad), utvrdili su Rambov status neprikosnovenog zabavljača/provokatora u poslednjim reinkarnacijama Jugoslavije. Međutim, kada su “ona” vremena “prošla”, njegova muzika je počela da pati od nedostatka uzbudljivosti.
Na tom talasu, koji počinje nakon Titanika, dolazi i Hipišizik metafizik. Na njemu Rambo na početku poručuje kako neće da peva o strahu od starosti pošto treba deci da prodaje kasete. To je zanimljiv zaključak pesme u kojoj se opisuju različiti periodi života (osim tabuizirane starosti), nabrajaju gotovo svi oblici uređenja društva, dok su Odisej, Penelopa i Kiklop junaci refrena.
Nedugo zatim Rambo se, ne manje ambiciozno, poduhvata Servantesove priče o Vitezu tužnog lica, koji u novoj verziji ne vidi da su vetrenjače zapravo globalni zagađivači.
I mada bi zlonamerniji (ukoliko takvi postoje, jel’te) mogli da insistiraju na kontradiktornosti (kao i na činjenici da ovi likovi ne mogu da izdrže poređenje s Pilotom babom, Džemom, Halid Invalid Harijem), reč je o uspelijim momentima prve polovine albuma, sve sa korišćenjem Španske studije (kompozicije za klasičnu gitaru su izgleda nov Rambov fetiš)…
Nasuprot njima, u naslovnoj numeri, kao i u Budali i Operateru, Rambo pokazuje da još nije uspeo da izađe iz lavirinta manirizma u kom se našao uplovivši dublje u vode jazza. I pored toga što je u svakom momentu slušanja ove ploče jasno da na njoj sviraju izuzetni muzičari, sama muzika pati od manjka upečatljivih, pamtljivih trenutaka i katkad predstavlja samo podlogu za neinspirativne Rambove deklamacije (kao što je slučaj sa Budalom).
Hipišizik metafizik, međutim, ima sasvim dovoljno jakih aduta da ne potone. Štaviše, u briljantno iskomponovanoj Onano nano grand waltz bluz, urnebesnom tamburaškom medleyju Na ovim prostorima (vratiće se rode) koji se završava temom iz Simpsonovih, kao i u Urbano, samo urbano srećemo Ramba u pravom elementu.
Urbano, samo urbano predstavlja i vrhunac izdanja. U njoj Rambo koristi “lenjo nabrajanje” u prvom licu kako bi izgradio dobro poznati karakter iz naše velegradske svakodnevice. Reč je o otrovnoj žaoci, dovoljno inteligentnoj da ostane na ivici vulgarnosti, dovoljno direktnoj i sirovoj da ne padne na nivo generalizacije.
Don Kihote i Sančo Pansa - Vetrenjače vs. auspusi
Na kraju čak i urnebesan (Holesterol & rock ’n’ roll), Hipišizik metafizik zapravo pokazuje da je Rambo mnogo bolji kad gleda kroz prizmu samoironije i praćenja lokalnih pojava, bez insistiranja na pouci. Međutim, kada promeni naočare, ono što dobijamo su najčešće pokušaji duhovitog sagledavanja i ocenjivanja života i globalnih problema koji pate od opštih mesta i naginju ka monotoniji.
To predstavlja najveću boljku albuma Hipišizik metafizik. Utoliko problematičniju ako se ima u vidu da nas je u najlucidnijim trenucima karijere (M 91 i K.P.G.S.) od iste boljke spašavao, zasluživši tako i svoju titulu.
Povezani članci:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari