Naked Acid

Valet je praktično solo projekat Honey Owens, već godinama jedne od najživopisnijih osoba na mapi kontrakulturnog undergrounda, posebno u severozapadnom kutku Amerike. Njen modus operandi je tipičan za ideale ove paralelne stvarnosti; ona je pokretački deo čitavog kruga novih beautifull people, alternativnih modnih kreatora, umetnika koji traže sebe, običnih uličnih čudaka, skupljača starih motocikala, proizvođača nadrealnih čarapa, kao neko ostrvo oko koga se okreću druga ostrva, familijarno.

Njene muzičke saradnje pune stranice sajtova, njena prodavnica Rad Summer služi kao novo okupljalište u Portlandu (Oregon), njena mikroizdavačka kuća Yarnlazer (Deerhunter, Atlas Sound) deluje kao novo utočište za mentalne otpadnike kojih je ovaj deranžirani svet već prepun, jednostavno zato što su mentalni otpadnici u stvari poslednji ostaci ljudske normalnosti. Ovakvo raznovrsno, a ipak „plemensko“ socijalno razmišljanje deo je stila i Godspeed, i Black Mountain, i Devendre, i Animal Collective, i Wooden Wand, i The Skygreen Leopards.

Honey Owens se sećamo iz Jackie O Motherfucker, sastava čija je konsekventna karijera unazad 15-ak godina jedno od najvažnijih off-istraživanja zvuka s one strane popa, u ključu improvizovane muzike. Ukrštanje starijeg psihodeličnog i space rocka s novijim noise nasleđem, uz dodir folk rock pesmarice na skorašnjim snimcima, uvek tumačen radikalno slobodnim odnosom prema formi, proizveo je ovu grupu u jedan od najsvetlijih primera doslednog razvijanja prakse novih muzičkih kolektiva koje smo pomenuli.

Ako vam nije najjasnije, to na sceni otprilike izgleda ovako: kad sam ih, nekom srećom, gledao u malom klubu amsterdamske dvorane Paradiso, bilo ih je 12 na stageu, uključujući gramofon, i izveli su dve kompozicije, a obe su trajale približno po 40 minuta, dok je njihovo pulsiranje držalo pažnju taman toliko da ostanete uzbuđeni do poslednje sekunde, ne ostavljajući nijednog trenutka mesta za nedoumicu da je u pitanju autentičan rockerski događaj, upravo zato što se toliko protivi klišeima. Često prisustvo Honey Owens u društvu s kojim se ne sme šaliti takođe govori o njenim pokretačkim ambicijama.

Drugi album skupa muzičara pod imenom Valet je jedno od intrigantnijih skorašnjih izdanja kuće Kranky, a to je još jedno ime s kojim se ne smeju zbijati vicevi – kao nekakva osebujna verzija 4AD, lociranih u SAD i digitalno doba, Kranky su uvek negovali sentimentalno poštovanje za veličinu nekadašnjeg rocka u svim njegovim rukavcima, ponašajući se kao da se šetaju napuštenim zamkom uz dužno poštovanje za duhove koji tu prebivaju.

Moguće da im to nije bila namera, jer su pre svega upamćeni kao izdavači postrock usmerenja, ali Kranky su na taj način pomogli celom jednom naraštaju koji je čeprkao po opskurnim hippy eksperimentalnim izdanjima, ukrštanjima protoelektronike i psihodelije uz jazzom inspirisane improvizacije, da napipa novi oblik mogućeg globalnog kontrakulturnog pokreta u nastajanju, čiji je glavni izraz neofolk scena.

Debi album grupe Valet Bloood Is Clean (Kranky, 2007) ponudio je upečatljiv koncept sporih, filmičnih audio-tkiva. Slično kao kod Nudge, Dark Yoga, Atlas Sound i drugih sastava u kojima se Honey Owens takođe pojavljuje ili ih pomaže, i ovde se projekat pojavljuje pojačan po potrebi s nekoliko inspirisanih prijatelja: uz pomoć Adriana Orangea (dodatni vokal) i posebno bubnjara Marka Burdena (Silentists), na Naked Acid je očito došlo do ukrštanja iskustva improvizovane svirke s jasnom ljubavlju za bitničko dramatizovanje muzike, koja je proizvela nekoliko jarkih i toplih muzičkih komada, od kojih se Kehaar ne može zaboraviti.

(Local 506, 20.02.2008)

Ovaj monster od pesme centralni je deo intimnog putovanja po obodima svesti i kontinenta, kome minimalne vibracije izolovanih instrumenata daju epsko sazvučje. Simbolika polaganog kretanja kroz pejzaž potcrtava se i na We Went There, Drum Movie i hipnotičnom Streets, dok se jedva čujna Fire pretvara u blues mahovine koja gori. Glasovi koji letargično padaju kroz eho gitara i bubnja na distanci predstavljaju zvuk mantre propadajućih gradskih pejzaža i prirode koja se gasi, setu onoga što možete videti iz daljine.

I evo je gde počinje nova chakra party odavde do juče, ali ovakav posttraumatski hippy sindrom provučen kroz folk-ragga drone oblike srećemo i kod drugih izvorno neofolk grupa, kao što su Six Organs Of Addmitance ili razne paralelne Wooden Wand inkarnacije. Ipak, potreba da se tripuje „putujući ka sebi“ kod Valet je najčistije izražena, čisto kao nebo nad severozapadnim pacifičkim autoputem posle kiše, ali je to tripovanje u potrazi za duševnim mirom nekako konfrontirajućeg tipa, i nije toliko usmereno na ispitivanje ponora sopstvene mentalne neravnoteže, koliko na prevazilaženje mentalne neravnoteže okoline. Hipici su se okretali sebi za pročišćenje, ali oni koju su slušali punk, new wave i alternativni rock znaju da je sve u redu s njima, i da svet treba menjati što pre.

Pripadanje neofolk svetu očituje se i u povremenoj prostodušnoj naivnosti, koja je ovde vrhunska vrednost, i nikako se ne može kritikovati recimo kao loša poezija, jer u stvari svedoči o životnoj poziciji nasuprot cinizmu koji izjeda sve živo, nalik nečemu što su Incredible String Band radili nekad davno. A očito okretanje Valet/Honey Owens neopsihodeličnom krilu ovog miljea nalazimo u redovnom insistiranju na mistici azijskog porekla, što je u nekim krugovima očito prošlost koja nikad nije prošla.

Ne odnosi se ovo samo na pretpostavku da su Honeyni roditelji verovatno stari hipici – prisustvo ove ikonografije detektujemo već godinama u postpunk podzemlju širom SAD (tako svi verodostojni lokalni izvori o „grunge“ sceni u obližnjem Sjetlu govore o njoj kao o veselo-psihodeličnoj zajednici, bar u ranim danima, umesto darkerske ekipe koju su mediji tražili).

I onda skoro skriveno na Myspaceu Honey Owens nalazimo rečenicu koja nas peče poznatošću i podseća na to koji bend je jedan od najuticajnijih svih vremena, i nek ide život:

Here and now and then and also lizard consciousness..............love

Povezani članci:
Nove granice pop muzike (2): Novi folk (I)

Audio:
Kahaar

Za dalje istraživanje:
Localcut.wweek.com
Treblezine.com