Nah Und Fern

Fraza „ambijentalni techno“ je među najčešće zloupotrebljavanim u poslednjih deceniju i po, i niko vas ne može osuđivati ako na njen pomen refleksno posegnete za vernim revolverom.

Od kada je Aphex Twin s drskošću tipičnom za klinačkog barbarogenija izdao Selected Ambient Works 1 i 2, poplava je krenula pa je kombinacija četvoročetvrtinskog plesnog ritma i majčinskom nežnošću milovanih sintisajzera postala univerzalni kod prepoznavanja za polusmorene rejvere u chillout sobama, polurehabilitovane Pink amatere s kolekcijama narezanih diskova koje je vredni ruski pirat imaginativno krstio Ultimate Ambient Dance Vol. XXX ili nešto slično, i poluizgorele polujapije koji vrte Buddha Bar empetrojke u svojim lizovanim automobilima dok tamnim naočarima skrivaju podočnjake ili nešto gore.

Lako je snaći se u ovoj papazjaniji ako čovek ima malo ukusa, ali pitanje je da li, pored toliko dosledno proizvođenog smeća na meniju, čovek uopšte želi da se potrudi. Wolfgang Voigt je šef etikete Kompakt i čovek zaslužan za lavovski deo reputacije koju Keln ima među ljubiteljima minimalnog elektronskog zvuka, a njegova današnja misija je da vas ubedi kako se trud ipak isplati.

Devedesetih je Voigt predvodio kelnsko krilo napredne elektronske muzike koje se, za razliku od užurbanosti britanskog IDM-a i agresivnosti berlinskog digital hardcorea, odlikovalo otmenom uzdržanošću, doslednim minimalizmom, mudrim ćutanjem. Kao producent/autor objavljivao je za sve najvažnije etikete ovog domena muzike: Warp, Mille Plateaux, Force Inc., te Raster-Noton.

Njegov najvažniji projekat bio je Gas, minimalna, naglašeno ambijentalna interpretacija tevtonske techno muzike, čija je misija počela polovinom decenije i bila završena četvrtim albumom Pop, u sam osvit novog milenijuma. Voigt se posle toga uglavnom posvetio vođenju etikete Kompakt a paket Nah und Fern je pokušaj da se rad projekta Gas revalorizuje.

Nah und Fern sadrži sva četiri albuma Gas (Gas, Zauberberg, Königsfrost i Pop) raspoređena na dva vinila ili četiri CD-a, i demonstrira zašto je kelnski minimalni/ ambijentalni zvuk uvek bio zaista ozbiljan posao. Voigt nije bio samo proizvođač lakih nota za planinare koji se spuštaju niz strme padine ekstazija i amfetamina, već ambicijom obdareni zvučni skulptor s vizijom i sluhom naštimovanim na frekvenciju Briana Enoa ili Davida Toopa.

Voigt je svoje duboke ambijente proizvodio semplujući gudače i orkestarsku muziku, direktno s vinila, sipajući preko njih guste slojeve filtera sve dok nisu svedeni samo na poluzapamćen odjek klasičnih harmonija i jako zaobljene ivice muzičkih gestova. Njegovi albumi istražuju otvoreno, gotovo beskrajno prostranstvo zvuka, ledene pustoši u kojima otkrivate sve više detalja što se dublje gubite u njima.

Neprikrivena krckanja i šuškanja vinila i povremena izletanja u disharmoniju obezbeđuju dimenziju prljavštine koja muziku Gasa spasava identifikacije s običnim lounge lenstvovanjem.

S druge strane, Voigtovi snažni, jako kompresovani ritmovi, više nalik na detroitski tehno nego na klik-klik strategiju nemačke sabraće, daju ovim kompozicijama značajnu težinu. Muzika Gasa je glacijalno spora i složena na pasivan, nenametljiv način, na koji je to, recimo, život biljaka, ali njena baza je gotovo uvek snažan, naglašeno robotski funk ritam.

Nah und Fern je legat koji u današnje vreme dolazi sa svežinom ozbiljne autorske vizije koja stoji iza njega. Gas nikada nije pravio muziku za odmor, razonodu i brzu konzumaciju, već naprotiv, muziku za kontemplaciju i samoispitivanje. Možda je ovo naivna ambicija, posebno kad njen proizvod nudite na raspolaganje plesačima, no kako nas je još Ornette Coleman naučio, najbolje se pleše kad se pleše u glavi.

Povezani članci:

Finu muziku prave fini ljudi - Michael Mayer (Kompakt), intevju (2007)