Šta je to H8?

Jedna od sivih eminencija beogradskog hip hopa, naširoko omiljeni Hejter Luća verovatno je poslednja osoba koja će profitirati od prodora undergrounda u mainstream. Pripadnik 43-23 krila prestoničkog hip hopa kao i gorenavedena gospoda i dama, Luća je i čovek kome se pripisuje autorstvo nad velikim delom slenga koji je među ovdašnjom omladinom postao popularan kroz radove Bad Copyja, Prti Bee Geea, Bitcharki. Na talasu prosvetiteljskog rada koji poslednjih meseci obavlja Rap Cartel, i Luća je, posle brojnih gostovanja na albumima i nastupima kolega, dočekao i svoj debi.

Već posle prvih nekoliko pesama na ovoj jako dugoj ploči postaje jasno zašto je Luća do sada bio dobro čuvana tajna lokalne scene, i zašto će, najverovatnije, tako i ostati. Šta je to H8? je manje dobro osmišljen debi album a više neka vrsta dnevničke evidencije jakih afekata u koje je njen autor upadao tokom poslednjih nekoliko godina, garnirana nimalo suptilnim seksualnim ili nasilničkim fantazijama i možda najagresivnijim pesničenjem srpskog jezika do sada zabeleženim na kompakt-disku.

Hejter Luća je kreativna osoba, ali najviše na onaj nezadrživi, nekontrolisani način art brut. Njegova muzika ima veoma mali mainstream potencijal iz bar dva razloga. Prvi je što ona komunicira gotovo isključivo s najanimalnijim delovima slušaočeve ličnosti; drugi je što je u njoj forma sasvim sekundarna u odnosu na „poruku“. Ovde ima vrlo malo refrena koji se daju zapamtiti, pa čak i ritmova uz koje se rado tapka nogom. Lućin prioritet je agresivna izražajnost; ne pamtljiva, pevljiva muzika.

Ako bismo se igrali poređenja, Luća bi mogao biti srpska verzija Wordsoundovog repera Sensationala utoliko što obojica kao da repuju na ritmove koje samo oni mogu da čuju u glavi. „Sensational bi mogao da rimuje i preko Stockhausena“, rekao je jednom Skiz Fernando, vlasnik Wordsounda, a Hejter Luća svojim pesmama kao da potpuno prevazilazi oslanjanje na bitove.

Seven - Tripujem fank feat. MC Hejter Luca

Na ovoj ploči matrice zvuče punkerski jeftino i kao usput pokupljene, krećući se između psihodeličnog funka i (nenamernih?) omaža srpskom danceu 90-ih, a stihovi koji preko njih padaju kao da su samo u slučajnoj vezi s muzikom.

Luća je uvek imao vrlo ličan stil rapovanja koji se sastojao od sinkopa rastegnutih do pucanja, prenaglašeno „beogradskog“ akcentovanja, rimovanja na prvu loptu i mnogo, mnogo besa. Čak i njegov veliki underground hit Fegeti Trčite delovao je više kao fristajl nego kao zaokružena pesma. Tako je i na ovom albumu, gde stihovi kao da nastaju u trenutku dok se izgovaraju, gde se šatrovački izvrnute reči maternjeg jezika sudaraju u vazduhu s jednako unakaženim engleskim.

Narkomanski sleng, gangsterska terminologija, jako afektiranje i slike koje se kreću od pornografije, preko sanjarija o nekažnjenim krivičnim delima i uličnom herojstvu, pa do nervoznih introspektivnih momenata mogu da deluju depresivno, pogotovo jer Luća mnogo ređe poseže za humorom nego kolege iz Prti Bee Geea ili Bad Copyja.

Mržnja, prezir i agresija su osnovne koordinate njegovog kretanja, što kombinovano sa za uho zamornim stilom repovanja može da odbije neiniciranu publiku. Ali da nije tako, Luća ne bi bio tako hardcore kako se predstavlja. I nema sumnje u to da doslednost u mržnji i podređivanje forme ovoj sasvim jasno definisanoj suštini mogu biti umetnički interesantni kao i bilo koji drugi mutant punka u poslednjih 30 godina.

Gostovanja gorenavedenih rapera, ali i Sevena, Bvane i Monogamije, unose tako potreban kontrast, ali Lućina agresivna, ružna, nihilistička vizija ostaje najupečatljiviji element ovog albuma. Iako je predug i prenabacan da bi bio nazvan klasičnim, Šta je to H8? ipak ume da opčini neprekidnom morbidnošću te, uz sasvim razumljiv rizik da ovo bude i poslednji Lućin album, zaslužuje pažnju.