J2

Američka pevačica i klavijaturistkinja Jarboe predstavlja jedinstvenu pojavu na alternativnoj muzičkoj sceni. Noise pionirima Swans priključila se 1985. godine produbivši muziku benda glasom koji je na autentičan način iskazivao unutrašnje nemire.

Jarboe je bila ženski antidot Girinom reskom baritonu. Učestvovala je u stvaranju nekoliko najboljih albuma u okviru noise, drone i avant žanra, poput Children of God (1987), White Light from the Mouth of Infinity (1991) i The Great Annihilator (1994).

Poslednje studijsko izdanje Swansa, dupli Soundtracks for the Blind (1998), predstavlja riznicu postindustrial i dark ambient muzike, iz koje će ideje dalje crpeti postrock i noise bendovi.

Na solo planu Jarboe je uglavnom bila u senci Swansa. Od zapaženijih izdanja na kojima je sarađivala sa drugim autorima ističe se album koji je snimila sa sastavom Neurosis, jednostavnog naziva Neurosis & Jaroie (2003). Reč je o pravom dragulju eksperimentalne muzike, na kom su Neurosis zatvorili jedno veliko poglavlje u svojoj diskografiji, a Jarboe pokazala da još ima zanimljive ideje i upečatljivu interpretaciju. Album je odlična polazna tačka za neupućene u karijere Neurosis i Jarboe.

Samim tim album J2, na kom se Jarboe sreće s pionirom industrial zvuka Justinom Broaderickom, povlači veliko očekivanje. Naročito treba imati u vidu da Neurosis i Justin Broadrick potiču iz sličnog miljea (iako je Justin od kada je rasformirao Godflesh mnogo ”finiji“).

Daleko od mirnog uvoda, J2 otvara Decay sa Jarboeinim teskobnim vokalom i aranžmanom koji se razvija u ambijentalni drone. „Izvrnuta“ bas linija, koja podseća na Venetiana Snaresa i drum ’n’ bass (ni taj žanr Broadricku nije nepoznanica, imajući u vidu projekat Curse of the Golden Vampire), ostaje bez potpore bubnja ili ritam-mašine, tako da Decay do kraja lebdi u oporom vazduhu sa slojevima distorziranih gitara.

Let Go zbog teškog basa i lenjog, reverbiranog bubnja podseća na Portishead. Kontrast jezovitom glasu Jarboe Broadrick pronalazi u širokim i toplim pejzažima na klavijaturi i blagom rifu na Fenderu dubokog štima.

Magick Girl najbolje koristi Broadrickove instrumentalne kvalitete – hop beatove (koje je, pored projekta Techno Animal, dodatno razradio na poslednjem izdanju Jesua Pale Sketches), kao i upečatljiv rif. U ovoj pesmi Jarboe hipnotiše slušaoca pretvarajući nekoliko reči u mantru.

Na J2 najviše nedostaju Broadrickov vokal. Na momente se stiče utisak kao da su se oboje pomalo štedeli, a Broederickova uloga se najčešće svodi na bojenje Jarboeinog glasa.

Zbog toga J2 zvuči više kao Jarboein solo album. Međutim, on poseduje dovoljno kvalitetnih momenata i u tom smislu predstavlja dobru polaznu tačku za dalje avanture.

Audio:

Magic Girl

Povezani članci:

"Conqueror + Split with Eluvium + Pale Sketches - Recenzija albuma Jesu" (2008)