Šarlatan & klovn - to je ono najbolje

mesto: Dom omladine
vreme: 27. mart 2005
produkcija: Nevidiljiva ruka

He gives us the wine to taste... (iz istoimene pesme)

U rock svetu u kome caruju mačo heroji, sex, drugs & MTV, kao i oprešna mišljenja o aktuelnom američkom predsedniku, jedinstvenost Jonathana Richmana je neprocenjiva. Još kada pogledamo unazad i shvatimo da je tako već 30 godina, onda je jasno da se ne radi o "slučajnoj karijeri".

Richmanovo bavljenje muzikom počinje još davne 1966. u Bostonu (ili Nju Inglendu - kako ga on naziva u pesmama), sledi odlazak u Njujork i susret sa Velvet Underground. Prvi album, The Modern Lovers, koji je 1976. producirao John Cale iz Velveta se smatra ultimativnim rock klasikom i jednim od preteča pokreta koji će se kasnije nazvati punk. Već na sledećem, Jonathan Richman & the Modern Lovers iz 1977, Jonathan menja sirov i minimalistički garažni zvuk ranih Modern Loversa i kreće u pravcu koji će ga pretvoriti u večitog antiheroja čija ce lucidnost i dečacka naivnost postati inspiracija mnogima: od Jima Carreya (u jednom intervjuu je izjavio da voli njegovu muziku), preko Stephena Malkmusa (uticaj na Pavement je očit) i BMX Bandita (koji su imali jedan relativno popularan cover u nekim krugovima), sve do do Sex Pistolsa (koji su obradili Richmanovog Roadrunnera).

U jednoj od najava za koncert, Dragan Ambrozić je rekao predgrupe neće biti: za Jonathana bi, naime, najprikladniji bio neki zabavljač koji priča viceve, možda mađioničar. Bilo je jasno ko nam to dolazi u goste. Meni mađioničar nije bio potreban. A nisam skidao kez sa lica ceo koncert, nadam se kao i većina vas. Na žalost, kao i sve dobre stvari, kratko je trajalo, magija je nestala pre vremena i, sat kasnije, koncert je već bio gotov.

Ako ovako treba da izgledaju velike r'n'r prevare, onda amin! Nije bilo ni ni R od rock 'n' rolla: nema buke, psovanja, pljuvanja. Ja sam naseo i nije me sramota! Zlobnici bi rekli da je ovo najgori tra-la-la-la pop, sa previše lažnih i iščašeno otpevanih šansonjersko-flamenko-idiotskih numera; dok su ostali vrištali, pevali, igrali i tražili još, još bljutavih balada o zabludeloj dragoj; još nerazumljivih numera na još nerazumljivijim jezicima (pevao je koliko na engleskom, toliko i na španskom, italijanskom, možda i francuskom); još pesama o slikarima, proleću, sladoledžijama, Parizu i vanzemaljcima... Možete ga shatati kao vrhunskog šarlatana & klovna, ali baš je to ono najbolje!

Bilo da se poslužimo terminima poput lo-fi, bubblegum pop, fake flamenco, latino, doo-wop ili trashy blue eyed soul- sa tekstovima koji su krajnje trivijalni, na granici čistog lupetanja - to se sve čini taaaako infantilnim i neposrednim da mu prosto ne možete zameriti. Jer, kako zameriti jednom bleskastom i originalnom adolescentu zarobljenom u telu čoveka u ozbiljnim godinama, dok onako mrda kukovima?!

Od samog početka svirke, bilo je jasno da se radi o velikom zabavljaču (kome nije bio potreban klasični kontakt sa publikom), koji sve radi na sebi svojstven način: bilo da je u pitanju ples sa gitarom ili lažiranje solo deonica. Čak je uspeo i da usred izvođenja nekih pesama pozira i šeretski se nasmeje za skoro svakog iz prvih redova ko je imao aparat. I kao što piše u nekoj njegovoj biografiji : "Jonathan Richman is undoubtedly the coolest of the uncool in popular music..."

Definitivno je moralo da traje duže, ali sećanje na ovaj koncert još dugo će da izmamljuje osmeh.... Fair Enough? I za kraj unplugged: „I was waiting for Affection, but I was looking in the wrong direction“.