The Evening Descends

Američki grad Norman (država Oklahoma) predstavlja slabo vidljivo, ali ipak zanimljivo mesto na mapi alternativne muzike. Ako imena bendova poput Chainsaw Kittens i Starlight Mints prosečnom slušaocu i ne govore mnogo, Flaming Lips (koji su, doduše, iz obližnje Oklahome) bi trebalo da upale lampicu za uzbunu. Reč je o sceni koja je iznedrila važne predstavnike žanra koji bi uslovno mogao da se označi kao „uvrnuti pop“.

Glavna karakteristika ove struje je shvatanje pop idioma kao polazišta za ispoljavanje grotesknog pogleda na svet. Muzika ovih sastava podrazumeva i priziva sve bitne groteskne slike. U njoj često nalazimo igranje sa idejom kraja, zatim modernu verziju motiva Danse Macabra, kao i duhovito anticipiranje nekog novog otuđenja (često u futuristički zamišljenom postglobalnom selu). Eksperimentisanje sa pop formom se podrazumeva.

Dugo se nije pojavilo ništa zanimljivo iz ove tradicije, i izgledalo je da je žanr upravo sa Flaming Lipsima doživeo vrhunac i iscrpeo sve potencijale. Pojava Evangelicalsa je, međutim, preokrenula situaciju, pokazavši da je polje za igru nepregledno.

Prvenac iz 2006. So Gone predstavljao je upečatljivo autorsko ostvarenje lidera Evangelicalsa Josha Jonesa, na kom je falilo samo više energičnih momenata. The Evening Descends bendu (koga, pored Jonesa, sada čine i Kyle Davis, Austin Stephens i Todd Jackson) daje značajniju ulogu, i nadoknađuje sve nedostatke prethodnika.

Svaka intencija da se TED jasno opiše, kao i bilo kakvo mudrovanje, nužno vodi u niz kontradiktornosti. Na početku, u The Evening Descends, bend se sve vreme igra s haosom. Taj “rizičan” poduhvat donosi zarazne melodije, gradacije i prelaze koji dostižu vrhunac u refrenima. Pesme koje slede, Midnight Vignette i Skeletone Man, pokazuju da su Evangelicals vrsni pop majstori.

Stalni “sunovrati” u zbrku i haos u kojima dominiraju elektronska i gitarska buka su drugo, jednako važno lice benda. Ubedljivost TED-a se zasniva na neobuzdanim kricima, falsetu, šizoidnim gitarskim krešendima i uvrnutim zvucima koji se stalno raspiruju, i koji u isto vreme predstavljaju i logično ishodište i preduslov najlepših melodija i harmonija. Namerna pretencioznost proizvodi napetost i brojne duhovite kulminativne tačke, kao što je slučaj sa operskim uzletom u How Do You Sleep?

Pesma indikativnog naziva Bellawood doživljava patos u melodramskom delu, kada dolazi spoznaja junaka da nosi čudovište u sebi, da bi na kraju, u prog rock histeriji usledila poenta: “Strange Things Keep Happening All Around My Head”.

Muzička zamisao TED-a, koja se samo uslovno može razdvojiti i izolovano sagledati, sledi logiku prema kojoj nije isključeno da će iza brujanja elektronike i gitara uslediti pesma na koju bi Brian Wilson (The Beach Boys) bio ponosan.

Gitarski aranžmani posebno plene maštovitošću. Prvi zvuci u pesmi The Evening Descend otvoreno prizivaju Briana Maya (gitarista Queena i doktor astronomije). Pored toga, različiti efekti, poput eha, reverba i distorzije, ne smetaju jednostavnim rešenjima, što omogućava da pesme poput Party Crashin i Here in the Deadlights ostanu da odzvanjaju u glavi slušaoca.

Strukture pesama i atmosfera na TED-u otkrivaju drskost i duhovitost nesvojstvenu današnjim alternativnim bendovima. Reč je o uspešno osmišljenoj i ostvarenoj celini koja neprestano provocira i minira koncept pop muzike. Evangelicals su na drugom albumu pokazali izuzetne autorske potencijale i samoironijski poriv koji dodiruje granice samodestruktivnosti.

Audio:

• Skeleton Man

Video:

• Midnight Vignette