Follow the Red Line: Live at the Village Vanguard

Legende saksofona imaju posebno mesto u istoriji jazza. Nema ljubitelja ove muzike koji će ostati imun na prefinjenu boju tona, ali i brzometnu paljbu, režanje i skičanje kakvo samo saksofon može da proizvede. Saksofonisti su i veliki inovatori: Charlie Parker je predvodio be-bop revoluciju, Ornette Coleman je rodonačelnik free-jazza, dok je monumentalna, mitska figura Johna Coltranea poput svetionika svakom mladom muzičaru koji se lati ovog instrumenta.

Ipak, još od Coltraneove prerane smrti 1967. godine, slavna istorija je neretko preveliko breme za nadolazeće generacije jazz saksofonista. Retki su oni koji bi virtuoznošću i osobenim stilom mogli da drže korak s daleko čuvenijim prethodnicima. Jedan od saksofonista koji pretenduje na mesto prestolonaslednika je Chris Potter.

Potter je svirački talenat razvijao munjevitom brzinom: već sa tri godine je prebirao po klaviru i gitari; sa deset je počeo da svira saksofon, a u 13-oj je prvi put nastupio sa jazz bendom! Otkako je počeo da stiče ozbiljniju reputaciju početkom 90-ih, pekao je zanat s najznačajnijim protagonistima mainstream jazz scene, između ostalih i s Mingus Big Bandom, Daveom Douglasom, a najduže s Daveom Hollandom, s kojim i dalje uspešno sarađuje. Danas, sa 36 godina, Chris Potter je jedan od najcenjenijih jazz saksofonista.

Šta Pottera izdvaja od drugih talentovanih saksofonista mainstream orijentacije? Pre svega, sposobnost da pronađe pravi balans između jazz nasleđa i uticaja drugih žanrova. S jedne strane je nadahnut melodičnom, toplom svirkom legendarnog Sonnyja Rollinsa, dok je s druge inspirisan rock i funk ritmovima i melodijama. Ipak, i kada inkorporira moderne muzičke obrasce u jazz svirku, on to ne čini tek da bi na što lakši način dopro do šireg auditorijuma, već prevashodno da bi doneo svežinu tradicionalnom jazz izrazu.

Na albumu Follow the Red Line Chris Potter nastupa s tipičnom fusion postavom: pored njega, tu su Craig Taborn na električnom klaviru Fender Rhodes, Adam Rogers na električnoj gitari i bubnjar Nate Smith. Kompozicije i aranžmani mahom su jednostavni i svedeni, usled čega sami muzičari i njihova (dugačka) sola prirodno dospevaju u prvi plan.

Potterovo muziciranje u brzom tempu je bez greške. Tehnički perfektno, virtuozno, ali ne i bez emocija. On nije samo vrstan tehničar, već poseduje i izvanredan smisao za dramaturgiju: nikad ne ispucava sve adute u startu, već ih postepeno i pažljivo dozira. Svaki solo ima uvod, razradu i kulminaciju. Potterova svirka u laganijem tempu veoma je sofisticirana, naročito u numeri Zea, u kojoj je saksofon zamenio klarinetom.

Taborn je, pak, usled nedostatka klasičnog bas instrumenta u bendu, prinuđen da obavlja i “prljave” poslove: njegovo pulsirajuće sviranje u niskom registru savršeno se dopunjuje s Potterovim solima. Ni kao solista Taborn ne zaostaje za Potterom, a njihova uzbudljiva interakcija najviše dolazi do izražaja u dinamičnim numerama Aruja i Viva Las Vilnius.

Ostatak benda je, nažalost, znatno manje uverljiv: dok je Smithova uloga na bubnjevima, uz minimalna izletanja, svedena na puku konstataciju ritma, Rogersova svirka u claptonovskom maniru, naročito u mlakoj Pop Tune, odveć je predvidljiva i monotona.

Da li je Chris Potter spreman da ponese oreol jednog od najbitnijih savremenih jazz muzičara? Ako bismo pričali samo o sviračkom umeću, bez ikakve dileme mu je rezervisano mesto u samom vrhu. Ipak, Potterov kompozitorski i aranžerski talenat još je nedovoljno izbrušen. Budući da je reč o i dalje mladom muzičaru (za jazzerske prilike), ostaje nada da će u godinama koje slede uspeti da razvije sve potencijale.

Audio:

• Train

Video:

• Chris Potter with Dave Holland Quintet „Vicissitudes“