The World Has Made Me the Man of My Dreams

Zahvaljujući višim silama dovoljno je muzičara kojima ne fali ič talenta. Živeći u paralelnoj stvarnosti ingeniozne inspiracije, oni sami određuju ritam cvetanja pupoljaka iz sopstvene bašte kreacije. Neki se umore u okopavanju zemlje koja im (od)uzme ono dato, drugi u sebi otkriju trgovačku žicu te se specijalizuju u prodaji žanrovskih cvetova, sa koncentracijom usmeren(ij)om ka pulsu tržišta nego prema unutarnjim glasovima.

Najmanje je onih koji ceo proces dozrevanja izvedu do kraja, maštajući o plodovima koje svet  još nije video – čudnovatim voćkama koja obična stabla ne rađaju.

Jedna od takvih je 39 leta stara autoka, pevačica, basistkinja i aranžerka Me’Shell Ndegéocello. Obdarena božanskim talentom, mirne duše je mogla da se učauri u formulu i štancuje hitiće. Spisak ljudi sa kojima je sarađivala tokom 15-godišnje karijere (Madonna, The Rolling Stones, Basement Jaxx, John Mellencamp...) i devet nominacija za prestižni Gremi govore tome u prilog. Ipak, umesto “slave”, Me’Shell je izabrala umetnički integritet i zauzimanje stava na rasnim/političkim i rodnim osnovama; tako je otpočeo  neprestani eksperiment koji joj je doneo svojevrsnu kanonizaciju na margini.

Stvarajući The World Has Made Me the Man of My Dreams, promešala je kombinacije svoje unikatne Rubikove kocke zvukova temeljnije nego ikada ranije, uz diskretnu podršku ljudi poput Pata Methenyja i Roberta Glaspera. Sa stopalima čvrsto na tlu i glavom visoko u oblacima, Slobodna-kao-ptica (prevod njenog prezimena) vinula se ka večnim pitanjima iskonske spiritualnosti: vera, telo i život u zajednici. I kada uzima dah u ironičnim minijaturama (npr. We are all patriots of lying scheming regime/ I’m an offspring of obsolete machine – iz pesme Article 3), Me’Shell to čini čuangceovski- iz petnih žila, ali neusiljeno, bez napora.

Poletna gruv-vožnja majstorski odsviranog basa sa lakoćom kolažira soul/r’n’b, afro-rege i dram end bejs začinjen džezom i hendriksovskim (i dimeolanskim) fiksacijama primenom postulata mitološke raskošnosti crnog zvuka s početka druge polovine prošlog veka. Od tih je niti satkan crveni tepih po kome se prostire sanjivo-dimljivi vokal u ključu postmodernog soula koji evocira najfinije momente iz opusa diva poput Sade ili Erykah Badu. Po pirorodi stvari, nameću se štimung prigušenog svetla i intimno gužvanje posteljine…

Istovremeno i duboko ukorenjen u tradiciju, i avangardno moderan i smeo, ovaj album se u svojoj slojevitosti odmotava dugo i polako. Pri podvlačenju crte on predstavlja sofisticirano osvetljavanje mračnih kutaka duše koji se u žurbi modernog konzumerizma prečesto (iz)gube iz vida. Verovatno zato što nemaju cenu.