The Way Up

Raspoređujući ravnopravno kreativnu energiju između Group, trija, solo radova i saradnji sa prijateljima (poput Michael Breckera), Pat Metheny ume da učini da ni njemu ni publici nikad ne bude dosadno. Ko ga je bar jednom gledao, zna da je to čovek koji stvarno uživa u onom što radi – danas ništa manje nego pre dve decenije. Kao primer - sećam se nastupa Pat Metheny Group (PMG) na jazz festivalu u Vjenu 2002. godine – gitarista se tek posle sat i po svirke prvi put obratio publici, saopštavajući im da budu strpljivi, jer bend ima nameru da svira najmanje još toliko. I, uz osmeh koji ne skida sa lica, nastavio sa koncertom do duboko u noć.

Kada je prošle godine američki Warner rasformirao jazz odeljak, Metheny je bio jedan od onih koji su ostali u kući, prelazeći na podetiketu Nonesuch koja je uvek bila otvorenija za avangardnije pokušaje od starijeg brata. Šta ćete bolje prilike nego da baš sad, posle dve decenije provedene u produkcijama čija su imena (Geffen i Warner) na neki način ipak dirigovala (komercijalniji) pristup muzici, snimi album koji je bukvalno utopljen u njegove najkreativnije godine, kada je bio član ECM porodice. U tom smislu, album je mogao da se nazove i The Way Back , mada UP umesto BACK bolje opisuje šta PMG radi tokom skoro 70 minuta trajanja ovog diska. Štaviše, ovom pločom kao da PMG (odnosno Metheny i klavijaturista Lyle Mays) nastavlja putevima American Garage (1979) As Falls Wichita, So Falls Wichita Falls (1980) i Offramp (1981).

The Way Up je četvorodelna svita (Opening i Part 1-3 ), koju potpisuju Metheny i Mays. Pored njih u sastavu su još stari znanci Steve Rodby (bas i violončelo), Antonio Sanchez (bubnjevi), Cuong Vu (truba, glas) i novi član PMG Gregoire Maret (usna harmonika). Prisustvo jednog novog čoveka nije, naravno, izmenilo ništa suštinski, ali autori nisu propustili priliku da novim, prijatnim, bojama hromatske usne harmonike lepo osveže sliku.

Osim uvodnog, kraćeg dela (5:17), svi ostali su još unutar sebe podeljeni na dva ili više odeljaka, kao varijacija polaznih muzičkih stanovišta, novih ambijenata, ili značajnih promena ritma. Opening stvara instantnu napetost. Ritam Sancheza je energičan, analogni sintiji Maysa zuje po prostoru, motiv je zadat i svi pokušavaju da ga uhvate i obrade, u raznim delovima takta. Part One je, sa svojih 26:27 minuta trajanja, prilika da se ekipa pošteno nasvira. Tri odeljka u okviru kojih muzičari sviraju komponovane (najčešće unisono dva-tri instrumenta) i improvizovane pasaže, razdvojena su Methenyjevim baladnim mostovima – svaki novi odeljak je mali lokalni krešendo za ekipu, kuvanje, odn. podgrejavanje ukusnog muzičkog lonca.

Part Two kreće mnogo nežnije, da bi se i tu zakuvalo, ovog puta u režiji Vua. Posle drugog mosta sledi jedini nežan odeljak na albumu, kao dobra prilika za Mareta, ali ubrzo ekipa ponovo gazi, uz laki impuls elektronike i 9 osmina u egzotičnom rasporedu 4+5. Duboki bas akustičnog klavira proglašava početak novog, i definitivnog, uspinjanja na vrh u Part Three .

Metheny i Mays su u prvom planu, ali Vu (i glasom i trubom) i Maret uspevaju da dočekaju svaku zgodnu priliku da odgovore starijim kolegama. Sanchezove činele su u petoj brzini, put do vrha je otvoren. Ravno ni iz čega počinje drugi odeljak trećeg dela, koji liči na lep odmor ekipe na krovu sveta – gitara otkucava sekvencirane osminske trojke iznad kojih se tu i tamo probije po neki razliveni ton, šum ili dah.

Ne sumnjam da je Metheny mogao da oseti duh jedne druge svite, slavne Love Supreme , ali bi svako poređenje bilo uvreda i za njega i za Johna Coltranea. The Way Up je autentično delo kojim autori i izvođači mogu da se ponose, a koje će PMG, i Methenyja posebno, vratiti sa show-biz stranica na one u kojima ozbiljni ljudi pričaju o ozbiljnim stvarima. Znam da je Metheny srećan zbog toga.