Kako klavir kaže

Organizacija : Dom omladine Beograda
Mesto : Kolarčeva zadužbina, Beograd
Vreme : Subota, 27. oktobar 2007.

Koncertna sala Kolarčeve zadužbine bila je u subotu uveče popunjena poštovaocima dvojice velikana modernog jazz klavira – Amerikanca Breda Mehldaua i Šveđanina Boboa Stensona, kao i zantiželjnicima. Konferansje festivala Toma Grujić je, nešto posle osam, pored klasične najave obavestio publiku da je svaki vid snimanja (mobilni, foto aparat, video...) tokom Mehldauovog nastupa zabranjen. Svetla se prigušuju, a konferansje se na putu ka backstageu gotovo sudara sa neupadljivom tamnom figurom koja izlazi na binu.

Mehldau još nije ni seo za klavir kada su krenule prve ovacije, što je već na početku stavilo do znanja čuvenom pijanisti da, i pored toga što je prvi put u Beogradu, ne svira pred neupućenom publikom. Dobar glas je stigao i do ovih prostora. Veliki deo publike u Kolarcu je bio odlično upoznat sa Mehladuovim stvaralaštvom. Početak je bio srdačan.

Mehldauov nastup je teško opisati a pritom nijednom ne posegnuti za superlativima. Njegova usredsređenost je impozantna, i čini se da mu sve vreme polazi za rukom da promišlja i kompoziciju i improvizaciju u trenucima samog izvođenja. Odlično građenje tenzije, stabilnost i ubedljivost u mirnijim delovima, zatim izbegavanje preteranih lirskih razigravanja, čine njegov stil upečatljivim. Njegova gestikulacija i iskren osmeh zahvalnosti zbog burnih aplauza posle svake pesme otkrivaju skromnu prirodu.

Beogradska publika imala je priliku da čuje i njegovu interpretaciju klasika Radioheada Paranoid Android. Vrisci i ovacije iz publike bili su u tim trenucima intezivniji. Mehldau razvija pojedine delove ove pesme u posebne improvizovane celine, čestim menjanjem tonaliteta i tempa. Za trenutak je delovalo kao da se više nikada neće vratiti na predložak. Izlazak na kraći bis je bio neizbežan – na kraju regularnog nastupa publika je nekoliko minuta stajala na nogama i aplaudirala.

Nakon polučasovne pauze na binu je izašao trio Bobo Stensona. Ovaj nastup je ionako visoku temperaturu dodatno podigao. Muzičari na bini improvizuju često koristeći instrumente na neuobičajene načine. U tome se naročito ističe bubnjar Jon Falt koji potpuno odbacuje ustaljeno razumevanje svog instrumenta i bukvalno se sve vreme igra, pokazujući da je prostor za traganje bezgraničan. Prevlačenje vrha palice po čineli, krici, seckanje ritma, preskakanje, blago kašnjenje, iznenadni oštri udarci, korišćenje tišine... bili su samo deo njegovog bogatog programa.

Stensonov trio se poigrava i sa ustaljenom predstavom o ritam sekcije u jazzu i popularnoj muzici. U njihovom stilu često se dešava da bubanj i klavir grade jednu posebnu celinu punu napetih dijaloga, izazivanja i smelih preokreta. Kontrabas (Christian Spering) tada istupa kao solistički instrument. Bez obzira da li se radi o švedskom folku ili motivu Ornettea Colemana, pesma je za Stensonov sastav uvek povod da se potraže, a najčešće i pronađu nova zanimljiva rešenja.

Impuls koji je publika imala prilike da oseti na Kolarcu kasno te večeri mogao bi se nazvati “apsolutnom umetničkom igrom”. U njoj se, uz pomoć različitih minimalnih sredstava – malih figura, glasa, udaraca rukom – gradi čitav kosmos. Sve se razbija da bi se ponovo sastavilo, ali uvek drugačije i spremno na nove sklopove i lomove. Stentonov trio uspeva da u isto vreme bude totalno okrenut ekperimentu i svestan nasleđa.

Uspeh ovog koncerta ne ogleda se samo u tome što su u Beogradu u jednoj večeri dva velika umetnika održala odlične nastupe. Ukoliko se ne varam, jedna od pretpostavki nove inkarnacije festivala je ideja da jazz postane važan deo urbane kulture u ovoj sredini. Prisustvo mahom mlađe publike, upućene u opuse Mehladua i Stensona i neopterećene “klasičarskom atmosferom” Kolarčeve zadužbine, daje nadu da se stvari kreću upravo u tom pravcu.