Once Upon a Time in the West

Uvek je zgodno vreme da se inspiracija potraži na omiljenim pločama iz poslednje dve-tri decenije ostrvske muzike i na toj osnovi kreira relevantan moderan zvuk.

Kvartet iz Midlseksa Hard-Fi pokušava upravo to. Prvim albumom, prošlogodišnjim Stars of CCTV, uspeli su da privuku pažnju britanske štampe koju je, čini se, sve lakše impresionirati. Once Upon a Time in the West je upravo ono što se nakon takvog početka moglo očekivati: ambiciozna ploča na kojoj se nije štedelo.

Cilj Hard-Fi je, očigledno, društveno svesni pop sa dubokom ličnom notom koji ne pokušava da sakrije svoje korene. Ispod izdašnih slojeva laka dâ se razaznati ljubav prema The Clash, dok se pri površini sa ujednačenom ubedljivošću smenjuju The Jam, Blur, The Verve, The Charlatans, Franz Ferdinand...

Svi ovi uticaji dobro su integrisani u osoben, zaokružen zvuk benda. Hard-Fi definitivno poseduju sopstveni identitet. Poređenje sa silnim, lako čitljivim uticajima, međutim, nameće se samo po sebi, i naprosto ne ide u prilog Hard-Fi.

Ruku na srce, teško im je pripisati pretencioznost, iako se očigledno išlo na „raskošan“ zvuk. Stihovi frontmena Richarda Archera, naime, toliko su naivni da neretko prelaze i samu granicu banalnosti. Čak ni ne izgleda da je Archer, kada je ljubavna tematika u pitanju, ciljao na delikatnu patetiku kakvu je njegov imenjak Aschroft doveo do srceparajuće perfekcije kada je predvodio The Verve. Ovde, naprosto, nema ničega što bi imalo makar tračak „impakta“ kakav imaju pesme poput The Drugs Don’t Work i History.

U nezavidnoj situaciji u kojoj Aschroft, na primer, besramno parafrazira Williama Blakea i otvara pesmu sa „I wander lonely streets behind where the old Thames does flow...“ (History), Archer izjavljuje „I say your name, and I wonder where you are now, I hope you’re doing fine...“ (The King). U obe pesme jecaju gudači. Prva je klasik. Druga, iako nije sasvim loša, to ne može biti.

Slično je i sa politikom. Archerove opservacije sa pozicije „malog čoveka“ iz predgrađa sasvim su u redu, ali mogao ih je napraviti svaki mladi, sveže zaposleni čovek koji se pola dana smara u kancelariji, a drugu polovinu ne zna šta će sa sobom. Upravo u tome leži nezanemarljiv deo komunikativnosti Hard-Fi, ali problem je u tome što se muzika na Once Upon a Time in the West neprestano trudi da bude velika. I ne uspeva - zbog čega Once Upon a Time in the West zvuči pomalo starmalo.

U kontekstu aktuelne mlade ostrvske scene, Once Upon a Time in the West zaista može zazvučati solidno, pa i osvežavajuće – ali to, zapravo, više govori o sceni nego o albumu.