Under the Blacklight

Početak devedesetih bio je najvarljivije vreme u istoriji rock muzike. Zahvaljujući proboju nekolicine izvrsnih bendova u mainstream – ili, makar, na major etikete – lako je moglo izgledati da će se delikatniji, energičniji tokovi rock’n’rolla koji su se dugo kuvali ispod radara najšire publike, uspešno pomešati sa pop nasleđem, formirajući novi, svež talas široko prihvaćene, a istinski dobre muzike.

Propast ovog trenda bila je, međutim, brza gotovo koliko i njegov početak. I još dramatičnija: naprosto, u čitavoj istoriji popularne kulture ne može se naći tegobniji momenat od samoubistva Kurta Cobaina. Kratkoću daha proboja punka u mainstream, međutim, ne bi valjalo u potpunosti pripisati ovom, na kraju krajeva, nesagledivo ličnom činu najdarovitijeg muzičara svoje generacije. Kada se, kao konačna ispovest – ili odsustvo iste – nesrećnog genijalca umesto gitare oglasila sačmara, vrata su već bila otvorena.

U neku ruku, ona su otvorena i danas, ali ulaz je, uz male izuzetke, uglavnom prekriven paučinom.

Nakon gotovo desetogodišnjeg indie iskustva na različitim etiketama, losanđeleski kvartet Rilo Kiley na svom major debiju Under the Blacklight puca od songwritersko-aranžerskog zdravlja koje na momente poprima gotovo adult oriented rock formu: u uvodnoj Silver Lining, na primer, grupa zvuči kao podmlađeni Fleetwood Mac u najboljoj (Rumours) postavi.

Zvuk albuma je zreo i kristalan, na čelu sa vokalom Jenny Lewis, prikladnim za pop radio talase. Ipak, celim tokom albuma prisutna je i doza alternativne intrigantnosti. Formula Under the Blacklight: bistri hookovi + ljubak (ali ne nametljivo sladak) ženski vokal + čisti aranžmani + temeljna svirka + doza sete vodi bend blizu teritorija koje naseljavaju estetike velikana alter popa The Sundays i The Cardigans.

Produkcija je zanimljiva i može se čitati kao pravovremeni omaž zvuku osamdesetih, ali bez retro patetike. Prijemčivosti albuma ne odmaže utisak da bi neke od pesama – npr. Dejalo - uz izvesne intervencije (npr. Timbalandovu produkciju) mogle biti hitovi za Nelly Furtado, ili neku novu pop divu sličnog profila.

Duh Under the Blacklight je vedar i razgovetan; plesni potencijal albuma je teško ignorisati. Ipak, Rilo Kiley je još uvek alternativni rock bend koji se prvenstveno tiče alternativne rock publike, a takve publike nije bilo puno ni početkom devedesetih, uprskos masovnom odzivu na grunge. Odzivu koji je, iako u pitanju nije bila sasvim obična zabuna, ipak bio deo jednog neodrživog, premda zanosnog, nesporazuma.

Under the Blacklight nema višestruku kvalitativnu silinu kakva bi mogla raskrčiti prolaz između alternative i mainstreama, ali skida makar deo paučine sa gorepomenutih vrata, ne praveći nijedan nesuvisli kompromis sa industrijom i masovnim ukusom, odnosno industrijom masovnog ukusa.