White Chalk

Osećaj nelagode usled boravka u sopstvenoj koži kao da stalno progoni Polly Jean Harvey. Nakon odrastanja u ruralnoj sredini Koskombija, karijeru je započela u vreme brit-pop pompe koja je bila daleko od njenog senzibiliteta; čak toliko daleko da su u poređenju s neposrednošću njenih prvih albuma Dry (’92) i Rid of Me (‘93) bendovi poput Oasis zvučali – isfolirano.

Polly je, takođe, bila specifičan, moglo bi se čak reći incidentan slučaj i kada se govori o popularnom idiomu „ženskog roka“. Da li zbog kasnog sazrevanja ili nečeg drugog, ona svoju ženskost nikad nije doživljavala kao nešto što je konačno određuje, a pogotovo ne nešto čemu njena umetnost treba da bude podređena. Tekstovi njenih pesama neretko su ličili na šizoidne ispade. U svom prvom velikom tržišnom proboju albumom To Bring You My Love (‘95) ona se, doduše, pozabavila temom majčinstva, ali s morbidnim prizvukom koji bi morao da zapara uši svakoj femino čistunici.

Low-fi gitarski rad Uh huh her (’04) definitivno je spustio mejnstrim prašinu i pokazao da odličan tiraž albuma Stories Fom The City, Stories From The Sea (2000) i brojna priznanja koja su potom usledila nisu njeno krajnje odredište. Za potrebe svog novog, sedmog po redu poduhvata, PJ Harvey je (na)učila da svira klavir i, uz pomoć starih poznanika, producenata Johna Parisha i Flooda, ali i novih saradnika Erica Drewa Feldmana i Jima Whitea iz australijskog post-rock benda Dirty Tree drznula se da zaustavi vreme.

U oko 34 minuta albuma White Chalk kao da teče samo jedna svedena melodija koja priziva teme nevinosti i gubitka. U toj melodiji često zatreperi karakterističan detalj. Prelaz u pesmi Dear Darkness odjednom daje svetliji, što u ovom slučaju znači „sivi“ ton, a odjek refrena u lenjom folku Grow, grow, grow učiniće da istinski zadrhtite. Ovom simfonijom ljudske patnje od početka do kraja dominiraju klavir (često pojačan melotronom i drugim sličnim instrumentima), gotovo nečujan bubanj koji izaziva nelagodu, i glas.

PJ Harvey na White Chalk odbacuje velike poteze i bogato isproducirane pesme svojstvene tekućoj pop ponudi. Umesto toga se strogo, gotovo isposnički drži minimalizma i intimne atmosfere. Rezultat je čudesan – ta intimna, „lirska naracija“ u sebe usisava svekoliko čovekovo iskustvo. PJ Harvey na novom albumu, dakle,  obuhvata nepregledno prostranstvo, ali to čini svirajući na tananim žicama ljudskog mikrokosmosa kao na harfi.

Tkanje na White Chalk liči na umetničku obradu nekog čvrstog materijala (njen otac se bavio obradom kamena). Tokom slušanja ovih pesama oseća se naprezanje pop forme i instrumenata koji kao da će se raspući pod teretom tišine. Na kraju, u poslednjim trenucima pesme The Mountain, dolazi krik ništavila.

U njenom glasu deteta koje progone duhovi, kao i u dodiru njenih prstiju, čuju se ogoljenost, hladnoća, ali i toplina, preko koje je nama, smrtnicima jedino dozvoljeno da zavirimo iza onoga što nam je dato a da pri tom ne izazovemo gnev bogova.

Uz White Chalk posebno, ali i uz sve ono što je dosad uradila, slobodno mogu da stoje reči koje je pokojni John Peel kao gostujući kolumnista Melody Makera sada već davne 1991. napisao povodom njenog debi singla Dress: „Ako i nije uvek prijatno, zadivljujuće je“.

Povezani članci:

• The Peel Sessions 1991-2004

Audio:

• When Under Ether

Video:

• White Chalk