King Monkey, Svedoci i Zeleni Zub

Vreme: Petak/subota, 7/8. septembar 2007.
Mesto: Donji Kalemegdan, Beograd
Organizacija: Odličan Hrčak, Long Play i Jelen Pivo

Krenimo redom. Festival su prvog dana otvorila tri neafirmisana benda: Dž Dž, Manisent i Mentalnost i Slaptrap. Organizatori su ove godine u više navrata isticali da je jedan od ciljeva festivala podrška domaćoj sceni, posebno mladim i neafirmisanim bendovima, koji će, po njihovim rečima, ovog puta imati priliku da sviraju na istoj bini kao i Ian Brown, Happy Mondays i Gary Moore. Bendovi su, istina, dobili priliku da sviraju na velikoj bini u četiri popodne, ali samo po 15-ak minuta i bez ikakve pripreme ili tonske probe. Bez obzira na ovu činjenicu, malobrojnu publiku (na samom početku ne više od 30-ak posetilaca) i ograničenje od samo četiri pesme, sva tri benda su bila veoma motivisana, i potpuno su iskoristili šansu koja im je data. Dž Dž su bili usvirani, Manisent i Mentalnost solidni, a Slaptrap ipak najubedljiviji u ovom demo-triju.

Pred nekoliko stotina vernih fanova Marčelo je sa svojim mnogobrojnim pratećim sastavom Shock Orchestra održao sasvim solidan koncert. Marko uživo zvuči snažno i ubedljivo, njegov bend je usviran i raspoložen, a pričljivi Sky Wikluh (ovog puta u ulozi pratećeg MC-ja) je, kao i uvek, na bini nepredvidljiv i lascivan. Prava je šteta što nisu svirali pred više ljudi i organizatorima sledi minus što je najpopularniji domaći reper zakazan za šest popodne.

Na žalost, Dado Topić će više od beogradske publike pamtiti ovaj nastup. Agencijske vesti objašnjavaju i zašto: „Hrvatskom muzičaru Dadi Topiću u noći između petka i subote ukraden je auto u Beogradu...“ Topićev menadžer Ilija Jovanović rekao je Beti da je frontmen obnovljene grupe Time pre nastupa svog benda na festivalu uveče, 7. septembra, parkirao na beogradskom Dedinju crni mercedes 320 SE, 1995. godište, hrvatskih registracija ST-444-ON. Kada se Dado ujutro probudio u subotu i otišao po auto nije ga više bilo, iako ga je ostavio u dobro čuvanom delu Dedinja. Na sreću, Dado je iz auta prethodno uzeo gitare. Gitare su mu važnije od auta..."

Verovatno je najviše ljudi na Donjem Kalemegdanu bilo baš pred nastup Gary Moorea, veterana koji je repertoarom pesama u rasponu od Thin Lizzy faze do najpoznatijih bluz/hard rok hitova (Still Got The Blues, You Know I Love You...) i instrumentalnih gitarskih komada sigurno zadovoljio one koji su na festival došli – samo zbog njega (jedan posetilac je aplaudirao štakama koje je digao iznad glave...). Očigledan je bio odliv publike nakon što su virtuozni Garyjevi prsti odsvirali poslednji ton. U svakom slučaju je bilo interesantno videti jednog od najpoznatijih gitarista na delu, bez obzira što je povremeno nastup bio sterilan, predvidljiv i – dosadan.

Potom je, u 23.00, na binu izašlo hrvatsko Hladno Pivo te brzim, pankerskim ritmom i pošalicama promenilo atmosferu iz temelja. Još tokom prve pesme publika je igrala i skakala, a pevač Mile Kekin joj je dobacio: "Šta je, smorio vas Geri Mur?" Potom je, na oduševljenje publike, grupa zasvirala Nema više. I nije bilo.

Na koncertu hedlajnera prve večeri videli smo da je Shaun Ryder još uvek živ i da nije promenio navike. Za razliku od nastupa na zagrebačkom VIP In Music festivalu, ovog puta je uspeo da odstoji ceo koncert (doduše bez promene položaja), ali i da se (čak) tri puta obrati publici. Tu je bio i Bez, Shaunov kosmički prijatelj, njegov ples je malo usporeniji nego pre 20 godina, ali je jednako hipnotičan i animirajući. Happy Mondayse smo čekali veoma dugo i zaista je vredelo. Iako Shaun ne može baš uvek da se seti tekstova sopstvenih pesama (o nečemu što je nekada tek ličilo na pevanje da i ne govorimo), u pitanju je grupa koja i dalje zvuči uzbudljivo. To je ekipa odličnih muzičara (inače postava bez većine originalnih članova, uključujući i gitaristu Mark Daya), zajedno sa tamnoputom pevačicom, koja je povremeno pevala i glavne vokalne deonice, ali i Shauna iz opijatske izmaglice vraćala par puta "nazad na koncert". Repertoar je, očekivano, bio sačinjen od najvećih hitova (Hallelujah, 24 hour Party People, Step On...), pesama sa novog albuma, ali i malo Black Grapea (In the Name of the Father). Mančesterske crne ovce su opet u kući.

Hladno, hladnije, Obojeni Program. Nakon još jednog bloka regea koji je, čini se svima već, imao za cilj da nas malo zagreje, na bini se pojavljuje Kebra, sa kapom i u zimskoj jakni. Koncentracija ljudi u prvim redovima skoro jednaka kao i na Happy Mondays. Sve kreće malo tiše, problem sa tonom u prvoj pesmi, ali sve se ubrzo i popravlja, zvuk - odleđen. Vi ste ljudi, Da li je to čovek ili je mašina i koncert je počeo. Dakle, već uobičajena set lista, ali to nikome ne smeta, baš naprotiv, počinje se sa igranjem, pevanjem i skakanjem ali ne nužno u funkciji zagrevanja. Obrada Boya ovog puta je izostavljena. Bez mnogo priče i simbolično, koncert je završen sa Kad se neko nečem dobrom nada...

Kad su Darkwood Dub oko tri ujutro izašli na binu u publici su ostali samo najpijaniji, najverniji i najizdržljiviji. Jedan deo publike već je pred kraj Obojenog Programa krenuo da odustaje od igre: Ko-izdrži-ovu-hladnoću-vidi-sledeći-bend i otišao. Ipak, nama koji smo ostali se isplatilo, jer posle kraće pauze (i opet rege, ali sada mi to zaista ne čujemo više) počinje i poslednji koncert prvog dana festivala. Ako se uspešnost jednog koncerta meri količinom zadovoljstva publike, onda je ovaj definitvno uspeo - svuda okolo ljudi nisu prestajali sa igrom. Danguba, Treći Vavilon, Dorćolac, urlanje uz odlično poznate pesme se podrazumeva. I tu je kraj, i posle sve hladnoće i umora, došao je ipak neočekivano i brzo. Zapremina tela – sleđena!

Posle onako napornog i dugog prvog dana, bilo je gotovo nemoguće nacrtati se u četiri popodne na donjem delu Kalemegdana. Ipak, sedmoro odabranih našlo se na nastupu prvog izvođača druge polovine JPL.

Zvuk na koncertu pančevačkog benda Stuka je bio odličan, što je najpre pohvala upućena organizatorima. Ovaj kvartret izgleda dobro na bini, zvuče uvežbano i što je najbitnije - vidi se trud. Pevač, iako je prostor pred njim gotovo prazan, skače, obraća se publici (iako na engleskom, ali u redu, nikad se ne zna ko je sve tu) i nakon nekih 20-ak minuta završava nastup. Ovaj put, odjava je na srpskom.

Nakon kraće pauze, izlazi omanji orkestar, sa puno instrumenata, nalik na neki domaći, mali Arcade Fire - The Mothership Orchestra. Bend, čini se, već ima verne fanove koji pažljivo prate sve nežne i lagane, ipak pomalo jednolične tonove sa bine i opet, veoma brzo, dolazi kraj. Orkestar se povlači.

Sada dolazi do potpune promene ekipe na bini. Ovaj orkestar je brojniji, a i na prvi pogled, instrumenti koje oni iznose neće proizvoditi onako nežne i spore tonove kao njihovi prethodnici. Baš naprotiv, Iskaz i Svedoci, kako ih je sam Iskaz (Zoran Stefanov) predstavio, odmah kreću sa oštrim i brzim ritmom. Njihov rap-core daleko i jako odjekuje, zajedno sa Zoranovim rečima, poput onih u poslednjoj pesmi: ,,Koliko tebi znači ugled, čast i disciplina?”. Značajno ubedljiviji nastup u odnosu na ostalih pet neafirmisanih grupa.

Repetitor su u Beogradu nastupili prvi put nakon pobede na puljanskom Art&Music festivalu. Koncert od samog početka prati utisak zbrzanosti.
I inače energičan, bend sada zvuči još brže, oseća se napetost. Tome doprinose i ljudi iz organizacije festivala, koji na prste pokazuju Repetitoru koliko još pesama (smeju) da izvedu. Tako da sve to ubrzano otprilike izgleda ovako: satnica narušena, direktan prelazak iz jedne pesme u drugu, Boris skače, male greške, aplauz, basistkinja Ana-Marija peva, deo publike standardno raznežen, Milena urniše one bubnjeve, još jedna pesma, pa još jedna, organizator negoduje, jedan korak, jedan pad, jedna promena, gotov koncert, kraj. I ne obavezno tim redosledom. Čekamo samostalni koncert.

Po nekima, najbolju zabavu su pružili riječki Let 3: najneverovatnija improvizacija u okvirima disko, rok, tehno i folk zvuka i, naravno, najluđi kostimi. Ipak, to je bilo suviše prerano za širu gužvu.

Plejboj pamtimo kao bend koji se tokom 90-ih najviše na našoj sceni približio brit-pop standardima i koji u poslednjih nekoliko sezona neočekivano vaskrsava jednom godišnje, a na sva pitanja o ponovnom okupljanju odgovaraju da će se to desiti kad se „u Srbiji izgradi muzička industrija“. U svakom slučaju, a to su pokazali i ovim koncertom, domaći bend tog kalibra svakako bi pomogao ovdašnjem mejnstrimu za dostojanstvenije postojanje.

Posle nešto duže pauze (čak je i Plejboj bio zamoljen da produži nastup za 10 minuta...), koncert počinje Ian Brown. Na veliko oduševljenje svih, prvo izvodi I wanna be adored. Iako se očekivalo da će pevati više pesama iz perioda Stone Roses, Ian se mahom držao svojih albuma. Čekalo se da barem otpeva Sally Cinnamon ili Fools gold, ali ni ponuđeni repertoar nije naišao na negodovanje. Naprotiv, najveće oduševljenje sledi za vreme pesama: Time is my everything, F.E.A.R, Corpses in their mouth, dakle njegovih velikih hitova. Između pesama, on nas pozdravlja sa “hvala” i “zdravo” sa zanimljivim izgovorom, ali i sa specifičnim mančesterskim “thank you”, koje je publika razumela kao “fuck you”, pa su ga neki time i otpozdravili. Zamerke koje su se mogle čuti u publici: mogao je biti energičniji i, naravno, da peva duže. Na samom kraju sledi jedan bis, a tada nam je po drugi put te večeri otpevao Sister Rose, pesmu sa njegovog novog albuma. Iane, thank you.

“Dobrodošli, braćo i sestre, na početak ili kraj Balkanskog poluostrva”, pozdravio je izvanredno raspoloženi Cane gomilu hipnotisanu rifovima Partibrejkersa. Oni boljeg pamćenja setiće se da je ovaj bend na istom mestu pre tačno jedne decenije održao koncert Pobedniče, ne padaj na kome su proslavili svojih (prvih) 15 godina. Ako i novi album nosi istu energiju, onda možemo da budemo sasvim zadovoljni: Brejkersi su pokazatelj kako istovremeno sve mlađi mogu s njima odrastati i sazrevati, dok Antonovi&Canetovi vršnjaci u istom sazvučju i stare. Jer, zašto bi to dokazivali samo Stonesi?

Nastup Darka Rundeka i njegovog Cargo orkestra - tradicionalno ispunjen kafanskim štimungom i kičom koji postaje žanr za sebe, bio je prst u oko strejtaški nastrojenim mi-smo-alternativa higijeničarima i sličnim “provincijskim gigantima”. Programski, naravno da mu nije bilo mesta između Partibrejkersa i onog što je sledilo; zapravo, on uopšte nije trebalo da se nađe na festivalu, jer je pre samo pola godine već održao tri-četiri koncerta u Beogradu; ali i sama pomenuta ukus-provokacija je bila delimično opravdanje za taj nastup.

Laibach je, očekivano, održao koncert koji se najmanje uklapao u pivsko-veseljašku atmosferu: bizarne koračnice sa albuma Volk,što je bila baza njihovog nastupa, posleponoćnu nisku temperaturu su dodatno spustile. Obradu Bože pravde deo prisutnih je pozdravio dizanjem tri prsta, a neki i cele ispružene desnice. Njihov koncert je očigledno neplanirano skraćen i posle 50-ak minuta heroji crne metalurgije su napustili binu.

Disciplin A Kitschme je održala daleko najbolji nastup na festivalu kada su u pitanju domaći i domaći izvođači. U koncertu koji je zatvorio dvodnevni događaj kod Kule Nebojše, furiozno, nadahnuto i bez prekida između pesama, Disciplina je u tri ujutru pred oko hiljadu najupornijih zamrznula vreme i podigla temperaturu za 15 stepeni. Upravo je ovakav nastup odgovor na pitanje sa naziva njihovog poslednjeg albuma Kada kažeš muzika... Dakle, misli se na uzbuđenje i radost prisustvovanja ovakvim koncertima; ozbiljno i posvećeno sviranje: događaj koji nečiji život može učiniti boljim.