Olli Jones, alias Skream, još jedan dubstep delatnik iz južnolondonske opštine Krojdon, na sebe je tokom protekle tri godine prilično skrenuo pažnju singlovima (28g, Midnight Request Line, Dubstars...) na kojima je pokazao da ima duha i da voli reggae. Ili obrnuto, šta već dođe prvo. Njegov prošlogodišnji debi album je nedavno reizdat za Universal i idealna je za slušanje u ovim vrelim danima
U kontrastu sa većinom dubstepa koji sam imao prilike da čujem,
Skreamova muzika nije nužno mračna i klaustrofobična. Čini se da on shvata koliki je kliše ideja da plesna muzika koja nastaje u podzemlju Londona (dobro, u spavaćim sobama) obavezno mora da bude depresivna i teskobna, pa je njegov dubstep, u odnosu na sabraću mu, prilično dobrog raspoloženja.
Veličina Jonesovog talenta ogleda se u tome što uspeva da napravi ovakvu muziku, a da ona zvuči dostojanstveno i sasvim ispravno. Recimo, njegov najveći hit Midnight Request Line (prvobitno 2005. objavljen kao singl) u osnovi je nošen jednostavnom, razigranom sintisajzerskom melodijom koja je detinjasta na jedan tako... manijački fokusiran način da sa sobom ne nosi nikakav balast namernog onaivljavanja muzike, već se čuje kao čista igra tonovima koja čoveku čista srca i dobrih namera jako prija.
Drugde, recimo na sledećoj Blue Eyez, Jones potpuno neprikriveno sebi u zadatak stavlja pravljenje reggaea u spavaćoj sobi. Naravno da jamajčanski studio, 10 veselih muzičara i 10 kila gandže nisu isto što i kompjuter u zamračenoj sobi u Krojdonu, ali ova pesma nije zapravo pravi reggae.
Ona je više reggae destilat, identifikovanje, izolovanje i pametan raspored njegovih ključnih elemenata na način na koji to jungle nikad do sada nije uradio. I dalje su veoma prisutni dobro raspoloženje i potpuna neagresivnost ove muzike koja je zadovoljna time da bude savršeno oblikovana, bez potrebe da se nameće kojekakvim trikovima.
Jones kroz svoju, naoko vrlo jednostavnu muziku, zapravo pokušava da promisli veliki deo pop kulture, da sa njom komunicira, pa i da je rekonstruiše tako da neki već stereotipni tropi zasijaju novim životom. A i duhovit je. Obe teze dokazuje
Tapped koja praktično parodira ritmičke strukture mejnstrim dubstepa i na kojoj MC po imenu
JME pokazuje zašto britanski reperi nikada neće biti shvaćeni u Americi.
Nešto veći efekat možda će postići Check-It na kojoj Warrior Queen odlazi opasno preblizu narodnoj muzici, a da bih je ja i dalje posmatrao kao tvrdu ženu sa londonskih ulica. Ni ovu pesmu ne treba shvatati preozbiljno, naročito zbog načina na koji Jones iz reggae atmosfere prelazi u dementno krljanje. Ovo je neka vrsta parodiranja obaveznih hitova TV potencijala, koje svaka prava underground dance ploča mora da ima.
No, čini mi se da će mi u pamćenju ipak najviše ostati srećnije, prijatne pesme poput Kut-Off ili Dutch Flowerz. Naročito je ova prva karakteristična, sa svojim nenormalnim sint-linijama koje zvuče kao Kraftwerk koji usred koncerta dobijaju kolektivni infarkt.
Pesma Auto-Dub je mogla da bude i razrađenija, ali njene dub ambicije su na pravoj strani ograde (da upotrebim američki izraz); uostalom, i naslov sugeriše da je u pitanju tek skica. Jedini pravi promašaj albuma je poslednja pesma Summer Dreams on Trumpet, koja je kilavi drum’n’bass sa trubom koji verovatno treba da 30-godišnjake odavno ispale iz fazona primami imitacijom muzike na koju su se ložili pre deset godina i zainteresuje ih za taj neki dubstep. Čak i kad je kilav, album Skream je očigledno proračunat i svrhovit…
Ono što sam po pitanju bas-linija naveo za drugare
Applebim & Shackleton, važi i za Skreama – basovi su ovde apsolutno ključni deo kompozicija i smer u kome se oni kreću menja i značenje čitave pesme, snagom obrušavanja tona vlažne, teške zemlje.
Ako je dubstep muzika koja generalno treba slušaoca da podseti kako je bilo ležati u materici i razmišljati o svetu koji će uskoro prekinuti idilu, Skreamova muzika barem ovoj ideji daje jednu optimističnu, podsticajnu crtu.
Komentari