Zbirka pesama sa singlova i raznih kompilacija urađena od strane dvojice od najzanimljivijih predstavnika dubstepa i vlasnika etikete Skull Disco
Fenomen ili barem stil koji poznajemo pod imenom
dubstep, a koji se pop kulturom širi poput nekog pritajenog ali zajebanog šumskog požara, odličan je dokaz koliko su informacione tehnologije napredovale u poslednjih 10-ak godina i kakve to posledice ima na kulturu i civilizaciju.
Činjenica da je u pitanju muzički stil maltene sasvim ograničen na geografski uzano područje nekoliko četvrti u Londonu (uz incidentna pojavljivanja u drugim engleskim gradovima), a koji vrlo uspešno hara leftfield muzičkim medijima cele planete, mnogo govori o tome koliko je poslednjih godina univerzum popularne kulture daleko pomeren u virtuelnu sferu.
Devedesetih smo imali jungle i drum 'n' bass kojim je trebalo mnogo više vremena da se nametnu kao planetarni fenomeni. Tek krajem 90-ih ova muzika je ozbiljnije prodrla u pop kulturu, iako je već u prvoj polovini decenije harala londonskim klubovima, a oko polovine dekade širila se po TV reklamama na ostrvu. Amerikanci su tek u 21. veku saznali šta je jungle.
Kao kontrast tome, dubstep (reč koju znamo manje od dve godine) se raširio po medijima mnogo brže, metastazirajući pre svega kroz prašumu blogova i foruma, medija nekontrolisanih od strane bilo kog kulturnog/umetničkog/biznis autoriteta. Priča je potekla iz naroda i došla do tog istog naroda uz blagu pomoć budnijih „pravih“ medija (npr.
The Wire ili
Pitchforkmedia).
Istovremeno, i sama muzika nikada nije imala lakši posao da pronađe put do slušalaca. Dok su pre 10 godina mladi i gladni drum 'n' bass producenti i DJ-evi svoje demo snimke ili mikseve još uvek morali da umnožavaju koristeći kasete ili CD-ove, narasla broadband infrastruktura i snižene cene hostinga i saobraćaja na Internetu su za dubstep značile da se protok svežih empetrojki odvijao direktno od ispod čekića - nikada lakše ni brže.
Dubstep je žanr koji, reklo bi se, svi - od medija koji su propustili da drum 'n' bass prepoznaju na vreme i okite se titulom vizionara, do publike koja svoje informacije kao i muziku nalazi na sajtovima poput
www.last.fm - žele da prihvate kao svoj.
Sam Shackleton i Laurie „Appleblim“ Osborn su vlasnici dubstep etikete Skull Disco i muzički frikovi (bivši prodavci ploča) koji su svoju ljubav prema britanskoj elektronici i etno muzici prilično uverljivo pretočili u seriju singlova koji se na skali uspelosti kreću od zanimljivih do ubitačnih.
Muzika Appleblima i Shackletona se ne razlikuje drastično od onoga što prave vedete žanra (Benga,
Burial...): sve je u teškim, surovim bas linijama i složenim ritmovima, sa dosta etno preliva, ali kod njih dvojice se primećuje i dodatni napor da se stvarima da jedna grublja oštrica.
Ako vam je Burialov album bio previše fini (a znao je da bude na momente, kao Photek u svojim „džezerskijim“ momentima), ova kompilacija odiše pankerskijom notom. Appleblim i Shackleton naglašavaju da nisu iz južnog Londona (kao najvažnija imena dubstep scene) i da je to razlog originalne forme njihove muzike.
Shackleton je sklon i uplitanju bliskoistočnih motiva u svoju muziku. Njegov najveći hit
Hamas Rule, koji i otvara ovu kompilaciju, prepun je narodnjačkih udaraljki (tabla, daire), sadrži jednostavnu orijentalnu temu odsviranu na harmonici (verovatnije, zapravo, na harmonijumu), kao i sempl koji spominje Alaha.
Ovo nije usamljen primer oslanjanja na orijent u dubstepu, ali je kod Shackletona utisak da je stvar za nijansu proživljenija nego kod drugih. Tako je i pesma Blood on my hands neka vrsta košmarne meditacije o apokaliptičnom sukobu Istoka i Zapada simbolizovanom u prizoru tornjeva koji se ruše.
Pored toga, ova pesma jako podseća i na Photeka, te demonstrira koliko Shackleton duguje njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi lavirinta izlomljenih ritmova, pretećih basova i nelagodnih šumova.
Drugde, kao na primer u Hypno-Angel, spiritualno pevanje se bori za prevlast protiv distorzirane sint-linije.
Appleblim je sa svoje strane nešto siroviji u zvuku i njegove pesme karakterišu agresivniji ritmovi i preteći, grubi sintisajzerski rifovi. Obojica, naravno, najviše energije isporučuju kroz bas linije.
Nije preterano reći da je upravo bas linija najvažniji deo dubstep pesme, i Appleblim i Shackleton im posvećuju dužnu pažnju. Njihove bas linije su moćne, brutalne, nemoguće za ignorisanje i vrlo često je ključna muzička i umetnička informacija pesme sadržana baš u toj tački.
Reggae, jungle, drum 'n' bass, dub... svi ti žanrovi su se oslanjali na bas liniju kao srce pesme. Ali u slučaju dubstepa i, još preciznije, u slučaju ova dva momka, bas linija je malter koji sve ostalo povezuje da ne odleti na sve strane. Ona je osnova pesme, njen ključni muzički iskaz. Slušanje ova dva diska na sistemu koji filtrira basove ovoj muzici daje jednu sasvim drugu, čak pogrešnu dimenziju. Ne činite tu grešku!
Appleblim i Shackleton tek treba da daju svoje najbolje ploče. Ova kompilacija zaokružuje jedan plodan period njihovog rada, prikazuje da pored divlje inspiracije i povremenog tumaranja kroz mrak njih dvojica ipak imaju šta da kažu, u nekim momentima i na izvanredan način.
Sada valja podvući crtu, zasukati rukave i proizvesti istinska remek dela. Soundboy Punishments ih ima, pored nekih kompetentnih kompozicija i ponekog ćorka. Uzbudljiva kompilacija i dokument o jednom žanru koji je, još uvek, u nastajanju.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.