Već je april. Vreme je da podvučemo crtu i razmislimo o tome šta nam je prva četvrtina 2007. ponudila u muzici. Ili je možda vreme da pišemo o, kako misli naš kritičar, najboljem albumu 2006. za koji skoro niko nije čuo. Za ovako dobre stvari nikada nije kasno
Nezaustavljivi komercijalni proboj hip-hopa s jedne, moć elektronike da se regeneriše kroz neuhvatljivo podžanrovsko grananje s druge, i evidentno klonuće rock stvaralaštva (premaskirano u ruho postmodernog metarecikliranja) s treće strane, neki su od faktora koji su uticali na to da hip-hop i elektronika budu globalno najvitalniji žanrovi popularne muzike u poslednjih 15-ak godina.
Činjenica da je hip-hop postao parodija samog sebe mnogostruko je dokumentovana. Elektronika, rastrzana između ispraznog podijumskog xedonizma i već pomenute fragmentacije, za mnoge je postala sveobuhvatni izraz kojim opisuju onu kompilaciju koju su pažljivo stavili na stočić za kafu, a primarno u cilju upotpunjenja enterijera. Kuda sutra?
Naravno da ne znam kuda sutra. Ipak, znam kuda sada. Već nedeljama skoro svakodnevno ponavljam isti ritual – puštam Burial.
Burial je anonimni producent iz južnog Londona i ovo je njegov prvi album. Ovo je takođe i prvi album izdavačke kuće Hyperdub, i najvažnije, prvo remek-delo već nekoliko godina pažljivo skrivanog dubstep žanra, koji je ekspanziju doživeo upravo u predgrađima južno od Temze.
Burial poseduje sve karakteristike dubstepa. Slojevi produkcijski maštovitih, zvučno raznovrsnih i ritmično rastrzanih bubnjeva (karakterističnih za 2step/garage) i duboki bas koji se u frekvencijama na donjoj granici čulnosti razliva u moru eha (kao u dubu) čine osnovu Buriala. Bez dvoumljenja, ovo je producentsko ostvarenje u kom je svaki detalj pažljivo konstruisan i u kom je svaki audio-nadražaj, bez obzira na to koliko minijaturan ili koliko gigantski, priča za sebe.
Ipak, ono što ovaj album čini delom vrednim pažnje široke publike nije samo producentska virtuoznost Buriala, već upravo način na koji on iskoračuje iz okvira dubstepa. Prvenstveno, ovo je album u pravom smislu te reči, činjenica koja je sama po sebi začuđujuća kada se uzme u obzir da dubstep (kao uostalom i većina drugih plesnih žanrova) živi zahvaljujući singlovima. Slušanje svih 50 minuta, bez ijednog preskakanja i premeštanja numera, ovde predstavlja zaokruženo iskustvo.
Burial je majstor atmosfere i on obavija album tamom, utapajući numere u grozničavoj melanholiji duboke noći. Upravo oni isti prolazi kojima
The Good, The Bad & The Queen tumaraju oko ponoći mesta su na kojima
Burial dezorijentisano pleše u gluvo doba. I dok je mračna napetost jedna od opštih karakteristika dubstepa, na ovom albumu zvuči sablasno ljudski. Izbegavajući zamku u koju su upali mnogi koji su pretendovali da budu nazvani zvukom budućnosti (a sada zvuče staromodno), Burial ne konstruiše futurističku panoramu Londona, već komunicira sa slušaocem sada, koristeći jezik osećanja koji nam je svima poznat.
Burialom odzvanjaju molitve povređenih i onih koji praštaju, nadvijajući se kao izmaglica iznad dalekih lampi razorenih domova, noćnih autobusa i antena piratskih radio stanica. Vokalni semplovi, proročki glas Spaceapea, vazdušasti sintisajzeri i „nađeni“ zvuci (padanje kiše, pucketanje vatre, distorzirano zavijanje industrijskih sirena i mutna buka/tišina radio-talasa) upravo udišu dah u pluća
Buriala, čineći ga savršenom muzičkom podlogom za Mike Leighev film
Naked.
Sam u sobi, koristeći uglavnom samo jedan PC program (Soundforge), misteriozni Burial kreirao je album koji je veći od celog južnog Londona, i istovremeno mali kao jedan korak ka ogledalu. I dok dubstep verovatno čeka ista sudbina kao i ona koju je doživeo srodni grime, sve dok je ovakvih ostvarenja ne treba se bojati za budućnost elektronike. Istorija će se pobrinuti za sebe, a svi oni koji se brinu za kompletnost svoje CD kolekcije ne bi smeli da propuste Burial.
Komentari
-
tech re (gost)
| 03.01.2008. 16.52.38
Ovo JE odlican album, ali prosto ne mogu da verujem do koje mere su ljudi spremno poverovali u pricu o usamljenom jahacu na SoundForge-u. Citao sam nekoliko intervjua, cak pre nego sto sam cuo bilo sta od Burial-a, pa cak mi je i tada sve delovalo kao idilicna underground prica (= zasmrdelo je na jos jedan marketinski podvig).
Kad sam zaista cuo muziku, nisam se razocarao, ni u kom pogledu. Muzika je odlicna, album zaista nosi posebnu atmosferu i konzistentan je od prve do poslednje sekunde. Sa druge strane, tek tada postaje ocigledno koliko je cela plasirana prica obican b***s**t... Ako ste ikada pokusali nesto konkretno da uradite u istoimenom programu, jasno vam je da se sa njim ne moze tek tako sesti sa soljom caja i kevom iznad glave (vidi intervjue), bez ikakvog predznanja o produciranju muzike i obradi zvuka uopste. Odsvirane sintisajzerske deonice, savrsena sinhronizacija zvucnih slojeva, chorus podesen kao na Madoninim pesmama, tempo-synced delay... da, sigurno je to odradio povuceni engleski genije iz Del Bojevog solitera, sa sve artwork-om koji je minimalno, ali profesionalno odradjen.
Steta sto je tako ispalo, posto je muzika vise nego dobra sama po sebi. Ali posto to nije dovoljan kriterijum za probijanje na sadasnjoj muzickoj sceni, posegli su za prilicno prljavim trikom.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.