Manu Chao, The Good, the Bad and the Queen,The Chemical Brothers, Gogol Bordello, Laurent Garnier, Pink, Madness, The Rakes, The Hives, Nine Inch Nails, Razorlight, Sinéad, O'Connor, Faithless, Tool, The Killers... pred 370.000 posetilaca
Službenik u mađarskoj ambasadi mi je vratio pasoš kao prethodni put, ali sa jednom bitnom napomenom: kao jednom od srećnih dobitnika šestomesečne vize (što se ovde, nažalost, i dalje smatra velikim životnim uspehom) napomenuo je da ću posle Nove godine, ako odlazim, ići u zemlju šengena, ali da upravo dobijena viza ne važi automatski za sve ostale zemlje šengenskog sporazuma, već i dalje samo za susednu severnu zemlju. Sve u svemu, kombinacija G6 + 13 na kvadrat, ili će se iduće godine na Sziget festival putovati teleportom.
Sziget festival je nastao 1993, kada je imao samo mađarske bendove i publiku od oko 43.000 gledalaca. U periodu najveće izolacije Srbije on je predstavljao jednu od lako ostvarljivih, povoljnijih i omiljenijih destinacija za muzičke sladokusce odavde, koji su imali veliki apetit ali ne i mesto na kome bi ga utolili. I da: za minimum očuvanja ljudskog dostojanstva, u tu zemlju se ulazilo samo uz pasoš.
Ove godine je slavio 15-godišnjicu i imao je bar 10 puta više posetilaca iz cele Evrope (ali zaista cele) i nezapamćenu šarolikost bendova i stejdževa, te sigurno manji broj ljudi iz Srbije nego ranije.
Zašto sve ovo pominjemo? Navešću vam svoj primer pre dve godine kada festival nisam posetio jer je viza “okasnila”, tj. tada je baš promenjeno pravilo i vize su počele da se izdaju sa dva dana čekanja, a ne istog dana kao što je bilo donedavno. Kačeći vikend, to nije ubilo samo moj entuzijazam, već i dobrih pet dana festivala, tako da je okasnela viza u mom pasošu ostala devičanska. Bojim se da sada “skoknuti do Budimpešte” već ulazi u oblast uvođenja nove olimpijske discipline, neke koja ne podseća mnogo na boćanje.
Stvar je i za nas, i za region, poboljšao (ili ublažio, ako govorimo o izolacijskim ranama) Exit, koji je u jednom momentu (2006) imao i bolji glavni koncertni program od Szigeta (sa izuzetkom prošlogodišnjeg koncerta Radioheada, na koji su se mnogi odavde uputili u Budimpeštu). I možda bi uverenje da je to bio nekakav znak za budućnost bilo i utešno, da nas nije obeshrabrila ovogodišnja lokalna Exit-filozofija “prodali - smo - pola - karata - u - Britaniji - i - dalje - smo - najbolji - sa - potpuno - nebitnim - nastupima”.
Kod Szigeta postoji nekoliko faktora zbog čega je tako uspešan. Pre svega - veličina je bitna. Samo ostrvo u predgrađu Budimpešte je ogromno, prohodno, lako dostupno, funkcionalno i može da primi verovatno i još veći broj ljudi od rekordne posete koja je zabeležena ove godine.
Drugo, Sziget je užasno zabavan. Na njemu možete da idete na karaoke, da se bavite raznim ekstremnim sportovima, da zabodete fliper ili stoni fudbal, ali i da klopate razna ista jela pod nazivima šatro različitih kuhinja i da obiđete gomilu dobrih stejdževa. Glavni stejdž je naravno - glavni, ali i neki drugi manji su dovoljno bitni. Recimo, Hammerworld (pretežno metal), World Music stejdž (koji Boban Marković i Goran Bregović obično ne omaše) i Wan2 Stage (obično sa manje komercijalnim, ali aktuelnim bendovima), uvek dobro posećeni. Na sve to ide Party Arena koja je zbog ponude disk džokeja uvek aktuelna.
Treća bitna stvar je i ta doza rasterećenosti zbog ogromnog priliva stranaca, ali i funkcionalnosti i organizacije u okviru ostrva (ali, avaj, i van njega). To vam daje utisak da apsolutno sve možete da radite - samim tim i da se opustite. Sa dovoljnom količinom kiše i blata ove godine, sve je to dosta podsećalo na starije i popularnije festivale iz Amerike i zapadne Evrope, razne Woodstocke i Glastonburyje, pa ni goli ljudi koje vidite na festivalu nisu nešto što bi vas preterano iznenadilo.
Naličje svega toga naravno vodi ka očekivanoj komercijalizaciji festivala kao takvog i nekada prosečnijeg izbora bendova koji su “dobri za festival” (kao što je slučaj benda Faithless, koji je odličan zagrevač masa, ali definitivno ne spada u najaktuelnije i najbolje headlinere trenutno). Opet, to je loše onoliko koliko sve to preozbiljno shvatate ili ne prihvatite činjenicu da je svaki festival sam po sebi komercijalna tvorevina, te da i veoma indie bend kakav je !!! ljudi sa Szigeta nisu doveli u Mađarsku čak iz Amerike nekim podzemnim kanalima.
Dobra stvar je i praćenje koncerta na glavnoj bini, koja zbog položaja i ozvučenja pruža mogućnost da se koncerti prate sa različitih tačaka i udaljenosti. Tako da i oni koji bi se ubacili u šutku i oni koji imaju frku od gužve mogu super da se provedu. A za kampere ima dosta mesta i sama karta sa kampom je relativno povoljna.
Jedna od zanimljivijih stvari koja se ukazala na koncertu Hooverphonic (belgijski trip-hop i pop bend poznat po hitu Mad About You) na Wan2 sceni jeste bila nacionalna raznovrsnost. U momentu kada je pevačica pitala koliko ljudi ima iz Belgije i Holandije, na moje veliko iznenađenje oglasilo se čak 3/4 sale. Što ujedno i polako objašnjava onu vavilonsku kulu od noćnog busa koji sa ostrva vozi do centra.
Tu dolazimo i do publike. Ma kako na momente sve vašarski delovalo, ljudi se retko slučajno zateknu na mestima na kojima su, što podrazumeva da oni koji su krenuli na određene koncerte uglavnom nisu tu da samo ubiju vreme. A dosta govori i činjenica da su na koncertu The Killers skoro svi u okolini pevali apsolutno sve tekstove.
Ovogodišnji festival jeste išao po principu za svakog ponešto, možda i više nego ranije, ali to ipak ne zvuči isto kao kada Džogani isto to obeća za svoj novi album. Poslednja četiri dana, koliko sam boravio tamo, bila su obojena u potpuno različitim žanrovima. To i jeste poenta i prednost festivala: da pored omiljenijih bendova vidite i nešto za šta inače ne biste plaćali pojedinačnu ulaznicu.
Tako je pored veoma aktuelnih Razorlight i The Killers tu bio (i dalje) aktuelni industrial zvuk Nine Inch Nails, onda rock prašenje Eagles of Death Metal i Juliette & The Licks, do sjajnih manjih koncerata na Wan2 Stage kao što je Hooverphonic ili bend Devotchka (koji su radili između ostalog soundtrack za film Mala mis Sanšajn) ili bizarnog i neočekivanog povratka Sinead O’Connor.
A sa nastupom Disciplin A Kitschme koji se odigrao na tzv. Bahia stejdžu (koncept predstavljanja regionalnih bendova) Sziget dobija i jednu potpuno drugačiju dimenziju.
Nije teško naći zamerku festivalu po kome su neki headlineri poput Amy Winehouse, Arctic Monkeys ili Muse prisutni na dosta drugih festivala po Evropi, a ovde ne; kako bi ponuda mogla biti bolja. Treba se setiti ipak da ovo nije Glastonbury ili Roskilde.
Sve to i dalje ne umanjuje značaj, zabavu ili činjenicu da se od ovakvog festivala kao najuspešnijeg u čitavom potezu istočne Evrope može dosta toga naučiti. To jest, sa nadom da on za nas ovde neće uskoro ući u domen naučne fantastike.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.